Cielo 🔛 #4 DVA SVETA

3.

DAVID

"Mi smo se odlučili za Noemi..." Prateći Lotin pogled i shvatam da je Noemi devojka za koju su mi se oči zalepile a krv u žilama zagrejala. Noemi... Noemi je zbunjena, ali jedan kratki tren a onda joj se vraća samopouzdanje koje je imala dok je plesala na bini. Gledao sam je nekih pet minuta i odnela me je u večnost.

To nije bio erotski ples namenjen širokoj masi, to je bila umetnost. To je bila filozofija uživanja. 

Ne odgovori rečima, već jedino osmehom i blještavim sjajem očiju. Pa Lote pogled baci na mene, očima mi postavlja pitanje, očima joj odgovaram da na njihov izbor nemam primedbu. Telefon mi zazvoni i odvlači me iz te prostorije. 

"Da, Alesandro?" Moj najmlađi brat  je totalni idiot. Da nije identičan Mateu, tužio bih bolnicu, kunem se, da su mi brata zamenili. 

"U Cielu... si?" 

"Da. Reci mi da trčiš i zoveš me?" Dugački, teški uzdah me dočekuje umesto odgovora. "Prekidam." Nagovestim, jer zaista ne želim zvučni prenos njegove jebačine. "Aleeeks!" Što upravo i dobijam. Spustim telefon pored tela pa pogledam gore, u plafon. Ko bi rekao da nam je majka psiholog, a nas trojica slučajevi za jednog... Dobro... Bez lažne skromnosti, ja sam najbolje ispao. 

"Dejv?" Mateov glas me natera da se okrenem. 

"Izvoli?" 

Provlači prste kroz kosu koja mu pada preko leve strane čela i podiže je, gledajući mi u oči. "Imam dejt, ne idem na večeru. Reci da spremam ispit..." Čovek ispred mene je Dianin najveći ponos, ma koliko ona to poricala rečima da je na sve podjednako ponosna. "Šta god, samo..." Da, Dianin ljubimac je i najveći lažov. I najsvetlija tačka De La Vega porodice. Doktor. 

"Concordato." Pokažem kažiprstom kružni pokret, da sada odlazim. Kuda? To valjda ni sam ne znam, jer sam na večeru zaboravio, po svemu sudeći. "Još nešto?" 

"Hvala, Dejv. Dužnik sam ti." 

"Iskreno se nadam da mi tvoje usluge neće trebati." Nasmejem se. 

"Ja za nijansu više." Uzvrati cerekom. "Poljubi mamu." 

"Pozdraviću i Luku." 

"Videli smo se pre dva sata." 

"A-a..." Mahne mi i odmaršira. Taman započeh razmišlajti, ne pomerajući se sa tačke u koju sam se ukopao dok sam govorio sa Mateom, kada devojka koja je moju znatiželju pojačala na maksimum uleprša u moj vidokrug. Tek me okrzne pogledom, jasno stavljajući do znanja da me vidi i da sam je zaintrigirao, zatim nastavi prema stepenicama. Pratim Veneru pogledom sve dok iz njega ne izbedi u potpunosti. 

***

"Donesi tu vazu sa lila tulipanima." Majka dovikuje Luki. 

Lila? Čujem njegovo pitanje i pre nego što ga postavi. 

"Lila?"

"Da, ljubavi." Diana postaje pasivno agresivna kada shvati da... "Trideset godina te učim boje?"

Luka ne odgovara, mogao bih se kladiti da google pita za pomoć, jer u prostoriji u kojoj se Luka trenutno nalazi postoje četiri različita buketa. "Alesandro se javio da će kasniti jer ima tonu obaveza, šta je sa Mateom?" 

"Sprema ispit koliko ja znam." 

"Samo se nadam da se neće preobraziti kao ti..." Nikada neće preboleti što njen sin sa diplomom filozofskog fakulteta vodi najjači erotski klub u regiji. "Ali dobro, ja sam srećna ako ste vi srećni i pošteni." Naglasi. Trudim se. "Ne znam da li sam pomenula..." Promeni temu u rekordnom roku. "Dolaze nam gosti." Dvosmisleno me pogleda pa produži prema trpezariji. 

Na večeri su Martineliji i  Amatiji i njihove dve kćerke. Pitam se kog kurca oni ovde rade. No, dobro, dižem ruke.

"David, sledećeg meseca te očekujemo." Nikol mi se obraća. "Dolazi i Ema." 

"Konačno da upoznam cenjenog Grka." 

"Kojeg?" Dora, starija Amatijeva kći, lepršavim glasom upita. Pitanje potkrepi flertujućim treptajima. 

"Dečka moje kćerke. Naravno, i vi devojke ste pozvane. Biće to velika svečanost." 

"Ema ne zna?" Suzdržavam smeh. 

"Ti joj reći nećeš!" Niki podigne glas a moja majka me strogo pogleda ko da sam petogodišnjak. Dignem ruke u zrak. Ne, Ema i ja više nismo tako bliski kao u školskim danima. Svako je nastavio svojim putem. 

"I, Dora, šta kažeš da ti moj sin..." Trenutka kada moja majka bez uzdržavanja uhvati se posla provodadžije, ja ustajem od stola. "Žao mi je, ali moram da idem, posao me čeka." 

"Davide..." Uhvatim Lukin pogled, dok pratim kako majkinu ruku zadržava na stolu i time je umiruje, na neki njihov, poseban, intiman način. Njegov pogled mi poručuje da nije imao pojma. Verujem mu. 

Izlazim iz porodične kuće i razmišljam o konfuziji koju sam prošao u odrastanju. Znam ko sam, znam odakle potičem, znam da moj otac nije sadio cveće i od toga izgradio imperiju, ali znam i to, da ja ne želim njegovim koracima, a za to je zaslužna moja majka. Ne žele ni moja braća. Mi smo iz druge priče. 

Isto tako znam da, ja sam sposoban preuzeti breme na svoja leđa, ukoliko bi to bilo potrebno. Ja sam ništa drugo, do sin svoga oca.