Kad malo bolje razmislim, možda bismo i mogli da živimo zajedno. Lepo bismo se slagali. Mali stančić na Paliluli. Predivan pogled na grad. Ti i ja. I niko više.
To bi bilo sve što mi je potrebno. I što je najgore, mislim da bi potrajalo.
Nisam mnogo često dolazila kod tebe, ali svakog puta kada jesam, stvarno nam je bilo zabavno. Sem onda kada si bio bolestan, a ja sam iz čista mira sela u bus i pošla za Beograd. Takve se odluke ne donose zbog svakoga. Goreo si u temperaturi i ležao mrtav, dok sam ti ja kuvala čajeve protiv kašlja. Bila je smešna situacija kada sam zapravo stigla na autobusku stanicu i krenula pešaka u potrazi za tvojim stanom, uz pomoć google mape. Smrzla sam se, ali je vredelo onog trena kada sam te zagrlila.
Prošlu novu godinu smo tamo zajedno proslavili. Odlično se sećam naših širokih osmeha tokom otvaranja poklona. I dalje ih čuvam, kao i sve ostalo od tebe. Snimali smo video tada i imali one novogodišnje kapice i rogove na glavi. Ove godine, nažalost, neće biti tako, ali i svake naredne. Dve godine jesmo slavili, međutim, izgleda da je došlo vreme kada ćemo se samo prisećati kako je to nekada bilo.
Poslednji naš odlazak u Beograd desio se pre neka dva i po meseca, nakon onog famoznog ko zna kog po redu pomirenja. I bili smo rešili da popričamo i samo se sklonimo od svih, mada znamo kako se obično takve stvari završavaju. Kod nas je uvek sve bilo komplikovano i nikada nisam ni zbog čega zažalila, iako jesam trebala zbog više stvari. Mnogo sam te volela i ne mogu još uvek da izbacim osećanja iz svog srca, zato sam ti i opraštala svakojake laži i prevare.
Prošlost ostaje iza nas, ali setivši se svih snova o kojima smo maštali, malo je teško samo brzo i lako pregaziti ih.
Možda ti nemaš takav problem i možda si jedva čekao da nastaviš da šaraš. Više nemam pojma šta da mislim o tebi, a da me ne natera da promenim prvobitni utisak.
8. novembar, 2022. godina
dorada: 21. decembar, 2023. godina
