Njegovi demoni

XX - Proslava

,,Je l ti bolje? Možemo da nastavimo?"

,,Jeste. Možemo." - Klimnem glavom, te mu vratim sako, a zatim sednemo u auto i krenemo dalje.

Prijao mi je sveži vazduh, te mi je tokom ostatka puta bilo mnogo bolje. Mučnina se dosta smanjila i mogla sam preživeti put. Kada smo ušli u grad, raširenih očiju sam posmatrala ulice i automobile kako prolaze. Sve mi je to puno nedostajalo, da me natera da se osećam poput deteta u Diznilendu. Nekad bi prošli pored skupa momaka i devojaka koji puše i piju ispred zgrada ili idu ka nekom klubu.

Kada smo konačno stigli, Danijel je svoj auto parkirao na parkingu tog hotela u kome je proslava. On mi je kao dzentlmen otvorio vrata i pružio ruku da izadjem.

Ispred hotela nas je dočekao crveni tepih a oko njega fotografi, što mi je dalo do znanja da je ovo stvarno velika proslava i da ćemo verovatno izaći u medijima.

,,Čekaj. Je l ovo jako popularno ili nešto tako?" - Upitam Danijela dok ga stežem za ruku.

,,Poznati biznismen otvara ovaj hotel. Nema sumnje da ćemo svi izaći sutra u novinama." - Odgovori mi dok idemo ka tok crvenom tepihu gde mnogi parovi upravo prolaze.

,,Je te ne brine to što ću i ja biti na slici?" - Okrenem glavu ka njemu da mu vidim reakciju.

,,Naravno da ne. Ja se tebe ne stidim."

,,Nisam mislila na to. Nego na to što bi me neko prepoznao i možda te optužio. Šta ako moj šef to vidi." - Kažem to što mi je palo na pamet. Do sada nisam nikada pričala na tu temu sa njim.

,,Pa šta i da vide? Ti si dala otkaz napismeno u toj firmi. A ne vodiš se kao nestala. Sve sam sredio." - Kaže ponosno.

,,Kako to misliš dala sam otkaz? Ja koliko se sećam nisam." - Zbunim se.

,,Ja sam sve sredio, rekao sam ti." - Kaže nonšalantno.

Sada mi je jasno zašto me niko ne traži i zašto mu nije problem da me povede na ovu proslavu.

Kada dodjemo na crveni tepih, fotografi nas sa svih strana okruže, a blicevi me zaslepe.

,,Videćeš kada izbace moju najružniju sliku." - Namrštim se.

,,Ne zamaraj se glupostima. Ti si meni uvek lepa." - Udari me blago kažiprstom po nosu.

Ispred nas se u tom momentu otvore staklena vrata sa zlatnim okvirima. A otvore ih dva portira u odelima teget boje i zlatnim ukrasima na ramenima, poput vojnog odela.

Hotel je ceo u staklu i u bogatom delu grada gde su i uglavnom ovakve zgrade. Što me natera da pomislim da je najverovatnije u blizini i Danijelov kazino gde sam na početku bila, pre nego što sam pobegla od njega.

Ostala sam zapanjena interijerom ovog hotela. I vredi svih pet zvedica koje ga krase na ulazu. Pod je od belog mermera sa braon šarama. A unutra su bež zidovi sa zlatnim detaljima. Sve odiše na luksuz. Mogu zamisliti da ovde i vazduh previše košta. Ostaneš bez para nakon samo poručene vode. Šalu na stranu, zaista je prelepo.

Odmah na ulasku, dočeka nas visoki čovek, sdednjih godina, sa smedjom kosom i bradom.

,,Dobro došli u Trillux. Vidim Danijele da si poveo svoju lepšu polovinu. Milovan Radovanović." - Pruži mi ruku. Predpostavljam da je ovo host i da je ovo njegov hotel.

,,Katarina." - Stavim ruku u njegovu, te je on stisne u znak pozdrava.

,,Je l to znači da si odlučio da se konačno skrasiš?" - Meni se osmehne, pa se obrati Danijelu koji me jednom rukom grli oko struka.

,,Naravno." - Danijel odgovori ozbiljno. I nekako mi se čini kao da mu se raspoloženje promenilo. Do malopre je bio nasmejan,  a sada kao da je neka druga osoba. Nijednom se nije osmehnuo ovom čoveku koji mu se sve vreme osmehuje.

,,Odpratiće vas radnica do sale gde se održava proslava i pokazati vam vaša mesta. Pratite je. I uživajte." - Pokaže rukom ka devojci koja je stojala nedaleko od nas, te ona nam pridje.

,,Dobro veče. Podjite za mnom." - Osmehne nam se i krene ka vratima sa desne strane ispred kojih su crni i zlatni baloni, kao što su i na ulazu hotela.

Kada nam je otvorila vrata od sale i uvela nas unutra, javila se moja anksioznost kada sam videla koliko ljudi ima. Sigurno ima 200 gostiju, a možda i više. Mnogo okruglih stolova je u potpuno beloj sali, sa bež pločicama. Zlatni lusteri sa dijamantima, najverovatnije pravim, vise sa plafona. Stolice za stolovima su takodje zlatne. Sa jedne strane sale se nalazi šank a ispred njega barske stolice kao i podium za igru. Dok su sa druge strane smešteni stolovi i gosti koji sede za njima. Mnogo očiju nas je pratilo dok smo išli sa devojkom koja nas je dovela za naš sto. Na našim mestima je pisalo Danijelovo i moje ime. A ostala mesta do naših su bila prazna. Bar za sada  jer sam uspela da vidim da su i ona za nekog rezervisana.

,,Možete se smestiti. Želim vam dobrodošlicu i nezaboravnu noć. Konobar će vas uskoro poslužiti. Naravno, slobodni ste da odete do šanka i sami naručite šta želite." - Obrati nam se devojka sa osmehom.

,,Hvala vam." - Zahvalim se kada vidim da Danijel to neće.

,,Prijatno." - Ponovo nam uputi osmeh i postane mi iritantno jer previše pokušava biti fina.

,,Prelepo je." - Ne mogu a da ne prokomentarišem dosadašnji utisak. Okrenem se ka Danijelu i primetim da me i ne sluša već se zagledao u nešto sa naše leve strane.

Kada se okrenem malo bolje kako bih videla u šta to gleda, krv mi se sledi u venama. Crnokosa u zelenoj haljini koja sedi sa naše leve strane mu maše.

,,Je l ti mene uopšte slušaš?" - Prekrstim ruke i kažem upitam glasnije.

,,Hmm?" - Okrene se ka meni i promumla.

,,Zaboravi." - Kažem iznervirano i osetim potrebu da zaplačem.

Ovo nisam ja. Ja nikada ne reagujem ovako.

_

Ostavite komentar i zvezdicu.🌸 Vaša aktivnost mi znači i samim tim daje podsticaj da što pre napišem nastavke. 🙋🏻‍♀️