Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 17

Klimnem glavom. „Hvala za buket."

„To je bilo izvinjenje za sinoć."

„Razumem i ne ljutim se."

„Ali obećao sam a onda prekršio obećanje."

Značajno ga pogledam. „Idi se spremaj, Alesio."

***

Isabela se potrudila oko zabave. Sve je bilo besprekorno. Krasno. Tu je i čini mi se čitava Alesiova Italijanska porodica.
Dovela je Izabel do suza pa je pobegla u toalet. Alesio mi je šapnuo: „Mislim da je ovo način da se iskupi za ono kako se ponašala prema tebi."

„Jedno oprsosti i bez pridikovanja bilo bi sasvim dovoljno. U svakom slučaju ne bih bila njen neprijatelj, nikada i nisam."

„Ona je posebna priča." Doda ispod glasa. „Svi smo."

„Jesmo."

***

Mojoj prijateljici je kasnio let. Kada je ušla u salu mislim da su sve oči bile uperene na damu sa ogromnim šeširom. Ona je bila avion. Nije joj trebao nikakav ludi aksesoar da privuče pažnju, ali uvek ga je imala.

„Bomba." Izabel se oglasila pored mog uha a onda joj krenula u susret. Krenula sam prema njima koje su se grlile. Kalota joj je u trenutku kada sam stigla pružala kovertu i neku malenu lila kutijicu. „Tebe i mene čeka jedno putovanje. Raj za dve slobodne žene!" Ciknula je, zatim pogledala u mene. „Mama mia!" Odmerila me je, pa me privukla u zagljaj. Njen šešir me je udario u čelo. „To čudovište na tvojoj glavi je neophodno?"

„To je deo njene ličnosti." Moja mala joj je bila advokat.

„Upravo, slatkice."

Nešto joj je odgovorila na španskom.

„Eres un pequeño peligro."

„Bilo bi lepo biti takva opasnica za deceniju." Izabel joj odgovori, vraćajući se na engleski.

„Tiara, dobila sam putovanje na Koh Tarutao!"

***

Nakon što je ugasila svećiće, Izabela je održala govor u kome se zahvalila svima koji su došli, zatim posebno obratila nama – njenoj porodici. „Mislila sam da nikada neću imati kome da prepričam dan, a onda su se njih dvoje pojavili." Bila je jedna od rečenica zbog koje sam šmrckala i privila se u Alesiov zagrljaj. Dok je aplauz odzvanjao salom, pogledala sam u Alesia. „Hvala ti."

„Ne, hvala tebi." Brzi poljubac je utisnuo na moje usne.

„Ljubomorna sam na vas." Karlota je bacila senku na Alesia sa svojim šeširom. „Tako mi je drago da ste progledali, malo više što sam kumovala..."

„Uh!" Izabel nam se pridružila. Protrljala je ruke.

„Linda, bila si krasna." Karlota je poljubi u obraz. Alesio u tom trenu podiže ruku kao da pozdravlja nekog, a onda skontam da je pozvao Kostantina tim gestom.

„Dame..." Grubim naglaskom nas formalno, ljubazno pozdravlja... Tu je i malo šale sa njegove strane, ranije smo se videli, pozdravili, popričali. On je jedan od Alesiovih prijatelja.

Pogledom tek okrzne Karlotu kada se ja oglasim sa namerom da ih upoznam. „Karlota..." Pokažem rukom prema njoj sporo, nezainteresovano skreće pogled ka Konstantinu. „Moja najbolja prijateljica i..."

„Kuma ovoj mladoj gospođici." Pogleda ga sa onim tamnim pogledom, završavajući moju rečenicu. Suptilno ga odmeri puštajući da joj oči pužu njegovom figurom. Ispruži dlan prema njemu. „Takođe dama." Dve reči ironije pusti nesputano preko punih usana da kliznu.

„Mogao sam znati." Prihvati njenu ruku. Gledam bez treptanja hladni rat u začetku. „Taj šešir je kristalan znak."

„Konstantin Lebedev." Predstavi se.

Karlota pre nego progovori zubima okrzne usnu. „Rus. Mogla sam znati." Pogleda ga u oči. Izazovno. Pa se osmehne. „Ti iz Moskve, Moskva iz tebe ne." 

K R A J

❤️❤️❤️❤️❤️

Nadam se da ste uživali i da ste se zabavili.

Uskoro nastavljam sa Karlotom i zgodnim Rusom 😉 

Da li biste možda više voleli da napišem pa da objavim u celosti, ili nastavke?

💖💖💖💖💖💖