Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 2

Ispijem gutljaj vina, čašu spustim na sto i posegnem za torbicom odakle izvadim telefon. Pogledam koliko je sati pa na glas konstatujem kako moram da idem.

„Do ovog trena nisi izgledala kao osoba u žurbi." Zaključi odlažući pribor na tanjir. Gleda me.

„Prvenstveno jer volim da uživam u hrani, zatim..."

„Jer si zaboravila da imaš druge obaveze." Završi rečenicu.

Klimnem glavom i gledam kako na jedan vrelo arogantan način ispija vino. Zatraži račun, pa vrati pogled na mene.

„Izvoli?" Podigne obrve.

„Kada ćemo se naći sa advokatom? Trebam li ti ja za to?"

Pokaže mi dva prsta, nešto nalik peace simbolu. ,,Nedelje." Još se i osmehne. „Zaljubljena, plaćanje je..." Zaklati levo – desno raširenim desnim dlanom. „...nešto kao avansno. Razumeš?" Namigne.

„Neću ti pobeći." Namusim se. Valjda me toliko poznaje.

„Nikad se ne zna sa čovekom kome je glava odletela među oblake."

„Doživeću i ja da se i ti zaljubiš."

„Ja ću biti važan – tada?"

Zakolutam očima. Konobar nam se pridruži. „Ti ćeš imati uvek isto mesto u mom životu." Nisu sve moje memorije kratkoročne. Odgovaram dok lagano ustajem. „Vidimo se, ili čujemo." Mahnem mu. „Hvala najlepše." Osmehnem se konobaru i uputim ka izlazu iz restorana. Trenutak kasnije Alesio zastaje pored mene.

„Nismo završili." Obavesti me.

„Moram da stignem do kancelarije, zaboravila sam ugovor da potpišem."

„Večeras, večera?"

„Ostaješ?"

„Dve nedelje najmanje."

„O – opala."

„I, večera?"

„Imam goste."

„Suprug je višak?" Šali se. Ton, pogled i stav to jasno govore. „Jedino ako nije... ne znam prošnja?"

„Zaista bi bilo najbolje da sam ti poslala poruku." Stvarno nije lepo da se sprda sa mojim osećanjima.

„Kako za koga." Prozuji blizu mog uha. Do tog trena nisam ni bila svesna koliko mi se primakao. „Doručak?"

„Kasni doručak?"

Nasmeje se kroz nos. „Preduzetnica koja spava do podne."

„Idem." Raširim ruke i odmarširam. Čujem ga kako se smeje. Nisam ja kriva što umem da živim.

Nakon što popijem kafu sa Ejlin i potpišem ugovor na koji sam u potpunosti zaboravila krenem ka svojoj kući. Da li je moja? Šta će mi ostati nakon što Alesio spusti svoj potpis na papir pravo je pitanje. Ali, za divno čudo više me ne brine. Snaći ću se. Na koncu, ime mi niko oduzeti ne može.

***

Smestim se na ležaljku pokraj bazena i pozovem Tomasa koji mi se, na moje zaprepaštenje, ne javi. Odbacim telefon na ležaljku pored. Debora mi donese ranije tražen koktel. Ležim. Ne mislim. Radim ono što me opušta, što mi stvara unutrašnji mir... ali sada... nešto mi u grudima kucka i jedan glas lebdi po glavi.

„Heeeeej!" Skočim kao vojnik na zvuk jutarnje sirene. Karlota stoji na par metara od mene. Na glavi joj je veliki šešir, oči su joj sakrivene okruglim i ogromnim naočarima, sa vrišteće zelenim okvirom. „Kako je prošao sastanak?" Upita kada se spusti na ležaljku pored moje. „Debora!" Pozove.