Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 14

„Jesi li se video sa advokatom pre dolaska ovamo?" Upitam dok narednog jutra ležim u krevetu i gledam kako se oblači.

„Zaustavi se pre nego obuče majicu. Zadrži se neki trenutak ispred sebe dok lagano suženih očiju gleda u mene. „Ne. Zašto?"

„Pitam samo."

Podigne obrve, gleda me ponovo još koji tren, navuče majicu preko glave i onda se okrene. Kada se nađe pred varatima osvrne se preko ramena i dobaci: „Da, došlo je do promene plana, juče sam sasvim smetnuo sa uma, zaboravio sam da ti kažem da večeras putujemo nazad."

Klimnem glavom. Da smo sami sigurno bih se bunila kako mi se ne ide tako brzo, ovako... Radije bih nasamo sa njim...čekaj! Skoro je zatvorio vrata kada sam viknula. „Alesio?!" Proviri natrag. „Ti se vraćaš za Njujork?"

„Da. Posao."

Klimnem glavom kao potvrdu da razumem pa se rastužim momentalno. Osećaj koji mi telo nastani tog trena je krajnje uznemiravajući i nezdav.

Odluke koje donosim nakon celodnevnog razmatranja saopštim mu tek kada se vratimo kući, nakon što se sa svojim brzinski spakovanim koferom zaustavim pored njega. Na licu mu se nacrta osmeh.

„Još uvek živiš u istom stanu?" Upitam tobože nehajno.

Odmahne glavom. To je jedna tema o kojoj nikada nakon mog odlaska nismo pričali. „Otišao sam par dana nakon tebe, bio je prazan i dosadan."

Po dolasku u njegovo novo mesto boravka shvatam kako je njegov stan veličine gornjeg sprata kuće u kojoj sam živela – znači ogroman.

„Ovaj stan je vrlo mali." Prokomentrarišem nakon čega me privuče brzinski sebi.

„Ne volim skučene prostore." Odgovara kada oči smesti na moje. „Znam da si volela onaj stan. Još uvek je naš. Samo..." Slegne ramenima. „Svaki ćošak je podsećao na tebe, svuda je bio tvoj miris, svuda si bila ti – a opet nigde te nije bilo. Navika je opasna boljka."

„Mhm." Potvrdim. Znam ja to vrlo dobro. „Alesio?"

„Reci?"

„Ja bih o nečemu razgovarala sa tobom."

Poljubi me. „O?"

„Sada žuriš, da?"

„Imam vremena za tebe, uvek."

„Nije tako hitno. Idi. Kada se vratiš, onda. Ja ću se raspakovati." Sada ja utisnem poljubac na njegove usne. „Vidimo se." Odmičem se ali mi to ne dopušta, ljubi me opet intenzivnije, dublje, strastveno...

***

„Otišla si sa njim?" Nakon što sam se raspakovala, detaljno pregledala Alesiov stan, zavirila u svaki kutak i naletela na svoju sliku u sobi koja je po svemu nalikovala radnoj sobi... naletela sam i na našu zajedničku sliku iz školskih dana, pa se pošteno nasmejala sećajući se trenutka kada je nastala. Alesia i mene vezivale su mnoge uspomene, vezivalo nas je prijateljstvo i neizmerna ljubav. Ona je uvek bila deo nas. Znam samo da se ušunjala tako tiho, nečujno, neopaženo se umešala u krvotok. Ljubav se ne može kontrolisati, ali zato ima hiljadu i jedan oblik. Lako ju je skriti pod maskama drugih osećanja. Sve druge emocije boje su koje se lako promene, koje je lako sprati, prebojiti.

Ja znam da sam prošlost dolaskom u Njujork, u grad svoje mladosti, stavila u fioku, ključ okrenula i bacila ga u okean. Neću je više nositi poput prtljaga.

Klimnem glavom namesto odgovora. Vikne. „Stižem ti, Njujorče!"

Nasmejem se. „Nisam te pozvala u goste."