Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 3

„Alesio i ja smo u skoro deset godina venčani, ali mi smo prijatelji – jedino." Naglasim.

Iskolači oči. Otvara i zatvara usne. Na kraju pukne. „Ako mi kažete da je taj muškarac peder ja ću se onesvestiti."

Pokušam da suzbijem novi napad smeha. Ali ne ide. Facijalne ekspresije te žene čine se bolje od najbolje komedije.

„Ne, ne, nije!" Poričem kroz smeh.

Pokazuje očigledno olakšanje. „Prezirem te pederčine."

Ups!

„Oprostite, ali tako je!"

Podignem ruke u znak predaje. „U redu je."

„Znači, ja nisam napravila problem pominjanjem onog..? Znate meni ovaj posao stvarno treba."

„Ne. Sve je u redu." Osmhenem se.

„Hoće li gospodin sada ovde ostati?"

„Moguće par dana."

„Izvinite što ja ovoliko ispitujem ali..."

Ima li kraja... Klimnem glavom kao znak da slušam.

„Hoće li dolaziti onaj... Tomas?" Naberem obrve, pa stvarno, je li moguće? „Mislim, ja ću pozvati drugog..."

„Uzdahnem. Radi kako želiš Debora." Ustanem. „Laku noć."

Konačno krenem stepenicama prema sobi.

Alesio je zapravo u mom životu moja dobra vila. Neko ko se uvek našao tu za mene. Znamo se gotovo dve decenije. Još iz školskih dana. Tri godine je stariji od mene, i čini mi se da je to samo učvrstilo tu vezu među nama. Mi nikada nismo bili par. Zaista smo bili samo prijatelji. On je bio onaj zgodni, savršeni, zavodnik – prijatelj. Onaj koji slama ženska srca. Znao je tako niodkuda da se smesti pored mene i započne priču o svojim zavodničkim pohodima. Ja sam kolutala očima. Zatim bih ga davila pričom o smeđeokom momku koji je na kraju meni slomio srce. Alesio mu je zatvorio oko zbog toga iako je to i sam radio hrpi devojaka. Onda smo odrasli. Upisala sam fakultet koji je te godine završavao Alesio. Upisala sam ga jer su to od mene zahtevali roditelji. Zatim su zahtevali i udaju za deset godina starijeg tipa. Ni malo ugodnog karaktera, još manje ugodnog mom oku. Kunem se da sam ga se plašila. Sve to kako bi kompanija ostala u krugu porodice. Odbila sam i na dan veridbe sa nekoliko komada nakita i gotovine koju sam imala pobegla od kuće. Par dana kasnije pozvonila sam na vrata koja je Alesio otvorio. Bila sam van sebe od sreće jer je njegova adresa ostala ista tolike godine. Od princeze postala sam sirotica bez igre ikoga. Gubitkom novca i položaja koji je nosio ugled mojih roditelja ja sam i prijatelje izgubila. Alesio je ostao uz mene tada. Njegova porodica bila je jako ljuta na njega prvo jer je išao samo na stranu koju je on hteo. Zatim još više kada su saznali za mene. Ja sam „sada" bila nepoželjna za njihovog sina. Godinu dana kasnije umro mu je otac. U testamentu, u kome između ostalog sve što je pripadalo njegovom ocu, sada pripada Alesiu, ali tek nakon što ispuni jedan zahtev. Dok se ne oženi nema nikakvo pravo raspolaganja nasledstvom.

To je Alesio. Oženio se upravo osobom koju niko sem njega nije hteo. Upravo onom uz koju je imao svu slobodu da vodi život na kakav je navikao. Upravo onu kojoj je obećao da je neće napustiti i da se samo opusti. I ne brine. „Tu sam ja." Naš brak bio je dogovor koji će važiti sve dok jedno od nas ne poželi da ga menja. Naredne tri godine živeli smo skupa. Onda sam nešto čudno primetila kod sebe. Sledeće četiri se kadkad viđali, a onda se potpuno udaljili...

Noćas je opet moj cimer.

Stojim oslonjena na vrata i gledam kako moj cimer doručkuje. Ustala sam ranije nego inače. U ruci mi je šolja jake, prvo jutarnje kafe. Razmiljam dok detaljno promatram i proučavam Alesievu pojavu. Promenio se. Ali nije... Pojavila mu se koja bora oko očiju i ona na čelu malo produbila...

„Do kada misliš tu da stojiš?" Okreće se ka meni samo gornjim delom tela. Obrve su mu podignute, formiraju duboku horizontalnu boru na čelu.

Uzdahnem i leđa odlepim od vrata. „Razmišljam."

Klimne glavom i vrati se u malopređašnji položaj. Sednem i ja za sto. Nalaktim se i promatram ga podrobnije. Ne obraća pažnju na to. Ćutimo neko vreme dok on doručak privodi kraju.

„Znaš šta me čudi?" Konačno izgovaram na glas.

„Ne..." Zaklati glavom.

„Živela sam sa tobom četiri godine."

„I?"

„Nisi me dotakao."

Podigne pogled. Sluša me pažljivo. Čeka da nastavim. „I?"

„Nisam pala na tebe." Naglasim značajno. „Kao svaka."

Kroz nos ispusti neku naznaku smeha.

„Odakle to sad?"

„Posmatrala sam te. Podsetila sam se kako si seksi, šarmantan... I kako si stručnjak za slomiti žensko srce." Imam ja tu još štošta nabrojiti ali se zaustavljam.

„Sebi sam zabranio da tvoje čak i ogrebem." Ustane. „Idem, obaveze zovu. Vidimo se, zaljubljena."

_______________

❤️❤️❤️❤️❤️