Otvorim oči i ugledam sređenog Lava kako sedi pored mene. Pogledan oko sebe i zaključim da sam u njegovoj sobi.
– Imam jedno iznenađenje za tebe – nasmeši se kada vidi da sam se probudila.
– Koje? – ushićeno pitam.
– Neće biti iznenađenje ako ti kažem – namigne mi i izađe iz sobe.
Siđem dole i u kuhinji ugledam Simija, Klaru i Lava kako se raspravljalju.
– Zašto mi niste odmah rekli? – nervozno vikne Lav.
– Zato što nisam znala kako će nam biti u vezi – smireno mu odgovori Klara.
– Sada si sigurna? Znaš...šta?
– Znam da ga volim i da će naša ljubav prevazići sve – kaže i pogleda u Simija.
– I ako se budeš protivio našoj vezi, ja neću odustati od nje, makar me ubio – sigurno mu kaže Simi.
– Ne...
– Prestani da se mešaš, ako budu pogrešili bar će znati da su samo oni krivi za to – prekinem ga i sve se okrenu prema meni.
– Hvala na podršci – nasmeši mi se Klara. Zapravo izgleda kao dobra devojka.
– Predajem se, ali znaj ako mi povrediš sestru, mrtav si – zapreti Lav.
– Cuvaću je kao malo vode na dlanu – obeća Simi.
– Hajde, idemo – izašli smo iz kuće i krenuli.
– Hoćeš mi reći gde idemo? – pitam ga jer sam nestrpljiva.
– Već smo stigli – stali smo ispred nekog malog kafića. Ulazimo unutra, pa osetim ruke na mojim očima.
– Zar je to bilo potrebno?
– Naravno – kroz smeh mi kaže.
– Možeš da otvoriš oči – skloni ruke sa mojih očiju i ispred sebe ugledam...svog oca. Krenem da vrištim i potrčim mu u zagrljalj. Koliko mi je samo nedostajao. Niko ne zna tako utešno da zagrli kao on.
– Tako mi je žao! Mnogo sam pogrešila, hoćeš li mi oprostiti? – suze uveliko padaju, ali me nije briga. Samo želim da mi oprosti.
– Sedi dušo – sednem preko puta njega. Lav krene da ide, ali ga zaustavim.
– Možeš li da ostaneš? – pitam ga, a on klimne glavom i smesti se pored mene.