Aida
Probudi me jak pritisak u glavi i kada otvotim oči vidim da ležim na Lavovim grudima. Golim. O Bože. Šta sam ja uradila juče? Premotam film u glavi i setim se svega. Koja sam ja budala! Samo ja mogu da sprečim ubicu da ode iz sobe i da legne pored mene.
Mada, sada kada ga pogledam, ne liči na ubicu. Miran je. Izgleda kao običan čovek. Lep čovek. Baš lep. Ima baš lepu plavu kosu. Nije ona skroz plava, već plavkasto-crna. Vuče nešto na smeđe, a nije. Da li se on to farba?! Moram da ga pitam.
Pogled mi padne na njegove grudi koje su popločane. Toliko pločica nisam videla ni u kupatilu. Koliko on vremena provodi samo trenirajući? Takođe, ima i mnogo tetovaža. Neke su čudnih oblika, neke su napisane čudnim malim slovima. Pokušavam da ih dešifrujem, ali ne vredi.
– Šta to radiš? – uplašim se kada čujem jutarnji hrapav glas i podignem glavu.
– Ni..šta – promucam.
U sekundi ustane i obuče se. Jao, pa spavao je go! Dobro ne baš skroz, imao je bokserice, ali opet je go. Skrenem pogled jer mi je neprijatno.
– Ove se nikada više neće ponoviti. Spavala si sinoć u mojoj sobi i mom krevetu zato što sam bio mrtav umoran i pomalo pripit. Nikakvo druženje, pričanje, spavanje, i nedaj Bože nešto više od spavanja neće se desiti. Da li je to jasno? – ledenim glasom me saopšti, a ja klimnem glavom.
– Budi spremna u tri, imamo let – obavesti me kada dođem ispred vrata. Ne okrenem se, već samo produžim do svoje sobe.