Daria
Nisam se ni trudila da pokucam na vrata direktora Jenkinsa jer sam znala kakav je on tip čovjeka i da mi neće zamjeriti na upadanju, samim tim jer me obožava kao odbojkašicu koja uvijek dovede Pinewood High školu do pobjede. Ušavši unutra kao tornado, uspjela sam preplašiti gospodina Jenkinsa, ali ne i Huntera koji se nije ni okrenuo.
"Gospođice Robinson?"
"Da, izvinite što sam upala, ali samo sam... Došla sam da..." Zašto sam došla? Moj prvi instinkt je bio da nekako spasem Huntera od kazne koja ga je bez sumnje čekala. Naravno, sada kada malo bolje razmislim, nenajavljeni upad u direktorovu kancelariju bez ikakvog plana mi se stvarno čini da sve ponovo preispitam i opalim sebi jednu dobru šamarčinu.
"U redu je, gospođice Robinson. Upravo sam pričao sa gospodinom Hunterom kojeg čeka ne tako mala kazna." Progutala sam knedlu i moje riječi su počele same da izlaze i prije nego što sam uspijevala da ih zaustavim.
"Kakva... Kakva tačno kazna?"
"Pa, razmišljao sam o tome da ga izbacim, ali s obzirom koliko ovaj dečko mrzi školu, ne bi me čudilo da je to zapravo i bila njegova namjera od samog početka." Pogledao je u mladića ispred sebe dosta ozbiljno, a onda svoj fokus ponovo usmjerio na mene. "Zato se premišljam između toga da mu dam neki društveno koristan rad, u šta sam siguran da on apsolutno mrzi."
"Da, da, može tako. To će da bude dobro za njega."
"Razmišljao sam takođe o tome da ga natjeram da se brine o Jacobu kada se on vrati u školu."
"Zar ne mislite da bi se u tom slučaju Jacob samo vratio u bolnicu?" Ponekad ne mogu da vjerujem koliko naš direktor može da bude glup. To je čovjek koji ne brine ni za šta osim za novac koji će škola da dobije od sportova u kojoj je Pinewood High uvijek na vrhu.
"Da. Da, slažem se sa vama, gospođice Robinson. Ali to bi mi dalo razlog da ga već jednom izbacim iz ove škole i svima nam olakšam." Srce je na trenutak prestalo da mi kuca kada sam čula njegove riječi, mogu da se kladim. Ne mogu da dopustim Hunteru da bude izbačen zbog nečega što je ipak dijelom i moja krivica.
"Slušajte, Hunter je samo pokušavao da me odbrani. Jacob je pričao neke jako ružne stvari i smatram da je on taj koji treba da bude kažnjen. Naravno, ne opravdavam Huntera jer šake nisu uvijek rješenje, ali ipak smatram da ovo zaista nije njegova krivica. Zato vas molim da ga pustite na miru. On nije kriv." Sve sam to izgovorila tolikom brzinom da sam do kraja već bila zadihana više nego na kraju treninga. Direktor Jenkins me je gledao ispod svojih starih naočala za koje sam sigurna da nije mijenjao sigurno nekoliko godina. A tada se on okrenuo.
I moj dah je zastao.
Hunter Dale nikada nikoga nije gledao ravno u oči, a ja sam upravo doživljavala srčani udar kada su se naši pogledi spojili. Njegove crne kao noć oči su me intenzivno posmatrale mada na njegovom licu nije bilo niti jedne jedine emocije. Osjećala sam se odjednom nesigurno što mi se nikada nije dešavalo i to mi se nimalo nije svidjelo, ali nisam mogla da zanemarim svoje srce koje je htjelo da iskoči iz grudi. Trnci su mi prostrujali tijelom i počela sam ubrzano da dišem pod iznenadnim pritiskom koji sam osjećala zahvaljujući dečku koji je bio čista nevolja.
"Gospođice Robinson, ja se nadam da shvatate ozbiljnost situacije. Hunter ne samo da je udario Jacoba Moore-a, on ga je, izvinite na izrazu, namlatio." Huter se zlobno nasmiješio, a meni su trnci prošli kroz tijelo od straha koji se nisam usuđivala da pokažem. Tvrdoglava i ponosna kakva jesam, uzdignula sam glavu i osmiješila se u pravcu direktora Jenkinsa.
"Nadam se da biste mogli barem da meni učinite uslugu. Osjećam se dijelom kriva za Jacobovo ponašanje jer on nikada ne bi ni napao Huntera da nije pokušavao da privuče moju pažnju." Direktor Jenkins je nervozno dohvatio svoju kravatu i povukao je kao da ga guši razmatrajući moje riječi koje su zapravo i više nego imale smisla.
"Gospođice Robinson... Shvatate li vi u kakvu me poziciju stavljate?"
"Da. Ali šta god da uradite sa Hunterom, ja se nadam da vi shvatate da ćete da imate namlaćene učenike u ovoj školi. Ovaj mali incident možemo da zaboravimo, a ja ću se postarati da Hunter više ne upada u nevolje. Takođe ću i da se pobrinem za Jacoba. Posjetiću ga u bolnici i očitati mu lekciju."
"Nisam baš siguran da ćete da uspijete, a i ne želim da budete upetljani u sve ovo. Imate mnogo bitnije obaveze, školu, ali i odbojku." Klimnula sam glavom i blago se osmjehnula.
"U pravu ste. Ali šta kažete ovako, gospodine? Da ja ove godine nas probijem u super-finale, a da se u isto vrijeme postaram da se Hunter više ne tuče po školi?" Gospodin Jenkins razmatrao je moj prijedlog na koji sam znala da je pao čim sam spomenula super-finale koje može da mu donese hrpu novca, a i jer sam mu praktički zaprijetila.
"Samo idite. I nikome ni riječi za ovo." Široko sam se osmjehnula i klimnula glavom iako nije mogao da me vidi zato što se okrenuo leđima od nas u svojoj stolici pregledavajući neke papire.
"Mnogo vam hvala. Nećete zažaliti."
"Nadam se da ćeš i ove godine uspjeti da našu školu podigneš na prvo mjesto u odbojci, Daria."
"Naravno, gospodine. Možete da računate na mene." Hunter je već ustao i izašao, a da to nisam i shvatila. Uz jedno brzo "doviđenja", izjurila sam iz kancelarije i počela da trčim za njim koji je već dobro odmakao. Nije ni čudo, kada ima ogromne korake. "Hej, sačekaj!" Međutim, Hunter je ubrzao svoj korak što me je nanerviralo i uhvatila sam ga za rame pokušavši da ga okrenem što nije upalilo. Umjesto toga sam skočila i našla se ispred njega sa prekrštenim rukama.
"Šta hoćeš?"
"Koji je tvoj problem? Upravo sam te spasila od kazne." Hunter je prevrnuo očima i pokušao da prođe pored mene, ali sam ga svaki put stigla i stala ispred njega.
"Nisam tražio pomoć, tako da... Ostavi me na miru."
"Ne želim. Hoću prvo da ti se zahvalim."
"U redu. Mogu li sada da idem ili planiraš da mi dosađuješ čitav dan?" Ovaj dečko me je stvarno počeo nervirati.
"Vjeruj mi, kada želim, mogu da budem stvarno dosadna."
"E, sad se bojim." Preokrenuo je očima u isto vrijeme kada i ja, a onda je opet pokušao da me prođe, ali mu nisam dozvolila. "Jebote, šta još hoćeš?"
"Da se ti meni zahvališ."
"Za šta?" Upitao me je očigledno zbunjen, a ja sam još jednom prevrnula očima da su već počele da me bole.
"Zato što sam te spasila od kazne."
"Ja se nikome ne zahvaljujem. A uostalom, već sam ti rekao da me ostaviš na miru. Kada planiraš da to uradiš?" Slegnula sam ramenima i zlobno pogledala Huntera ispod svojih dugih trepavica.
"Ne znam. Ovo mi se čini kao puno zabave. Tako da, mislim da imaš novog prijatelja." Zgađeno me je pogledao i odmahnuo glavom prije nego što je prošao pored mene. Međutim, nastavila sam da hodam pored njega namjerno ne bih li ga iznervirala.
"Ne želim da imam prijatelja."
"Zašto si to uradio onda?" Upitala sam ljuta na njega i njegov bezobrazluk. Ne može samo tako da se izbavi. Hunter je naglo stao i pogledao me začuđeno.
"Uradio šta?"
"Zašto si napao Jacoba kada je pričao ono o meni? Ne može to tako."
"Trebala mi je tuča. A u tome sam vidio dobru priliku." Ovo je bio udar koji iskreno nisam očekivala. Poražena i osramoćena, klimnula sam glavom spustivši pogled prema podu.
"U redu onda. Hvala ti još jednom." Brzo sam se okrenula i brzim koracima ga ostavila iza sebe zaputivši se prema učionici u kojoj sam imala sljedeći čas. Hunter ide sa mnom u razred i vrlo lako bi mogao da me stigne, ali sam sigurna da ne želi da hoda pored mene kada mi je jasno dao do znanja da on zapravo uopšte nema osjećanja. Pa ipak, nije mi krivo što sam mu uzvratila uslugu.
Čula sam ga kako hoda iza mene, ali iskreno, prestala sam da marim. Trudila sam se da budem zaokupirana drugim mislima, kao na primjer činjenicom da na sljedećem času, času hemije, sjedim sa Jacobom. Nadam se da ga je Hunter toliko natukao da neće biti sposoban da dođe u školu narednih nekoliko dana zato što mi je krivo jer sam pred direktorom rekla da je on taj koji treba da bude kažnjen.
Sjela sam na pod ispred učionice zato što je ostalo još nekih 5 minuta do kraja prvog časa. Hunter je bio odmah iza mene, ali se nisam usuđivala da ga pogledam kada je i sam sjeo nasuprot mene. Mogla sam da osjetim njegov intenzivni pogled na sebi, kao i tenziju koja je vladala, a koju sam odbijala da prihvatim u svojoj glavi. Narednih 5 minuta je provedeno u potpunoj tišini, a kada je konačno zvonilo, skočila sam na noge i odšetala od dečka koji je nekako uprkos tome što ga ne znam uspio toliko da me rastuži.
***
"Hej, ljudi! Kod kuće sam!" Povikala sam kada smo Roy i ja ušli u kuću došavši iz škole. Znala sam da su mama i tata vjerovatno na poslu, a Lara mora da čeka da Anthony završi sa treningom kako bi imala prevoz kući, što nas ostavlja sa Mayom, Austinom i vrlo moguće Chrisom za kojeg se nadam da nije stigao na razgovor zato što je neodgovorna budala koja zaslužuje da ga neko kazni.
"Idem ja do Jacoba. Hoćeš sa mnom?" Upitao je Roy koji se kretao prema svojoj sobi, a ja sam se zaputila prema kuhinji.
"Da. Želim da provjerim kako je i da mu očitam bukvicu."
"U redu. Idem samo da se istuširam." Ušla sam u kuhinju u kojoj nije bilo nikoga i odlučila sebi da napravim šolju tople čokolade da me smiri zato što nisam mogla prestati razmišljati o Hunteru Dale-u. Cijeli dan nakon našeg razgovora u hodniku nisam se usuđivala da ga pogledam ili mu priđem, ali sam zato pazila gdje se nalazi jer sam planirala održati svoje obećanje direktoru Jenkinsu i ne dozvoliti mu da upadne u bilo kakvu vrstu nevolje.
"Evo me. Austin je sam kod kuće zato što je Maya odmah otišla kod svoje prijateljice na prespavanjac."
"Ko radi prespavanjac ponedjeljkom, i još na to sve prvi dan škole?" Roy je slegnuo ramenima i uzeo mi šolju tople čokolade iz ruke, a onda je ispio do kraja. "Hej, nisam ni pola popila! Svinjo jedna."
"Zanemariću tvoj zadnji komentar zato što znam koliko me voliš." Rekao je i izvadio telefon, a onda se narednih nekoliko sekundi dopisivao sa nekim. "Jacob. napisao mi je da je kod kuće i da te obavezno dovezem." Prevrnula sam očima i stavila šolju u sudoperu.
"Kada će taj idiot da shvati da mi se ne sviđa?"
"Hej, to mi je najbolji prijatelj."
"Da, a ja sam ti rođena sestra. Pa ipak ne radiš ništa da me zaštitiš od njega. Taj lik je tako napadan."
"Ma daj, Daria. On je dobar lik, samo što je do ušiju zaljubljen u tebe i ne zna više kako da ti privuče pažnju."
"I misli da će to da uspije kada ga neko namlati? Vau, zaista sam impresionirana." Oboje smo u isto vrijeme prevrnuli očima, a onda izašli iz kuće i zaputili se prema Jacobu koji nije živio toliko daleko.
"Nadam se da njegovi nisu kod kuće. Prijalo bi mi jedno pivo."
"Ma daj, Roy. I ti sebe nazivaš sportistom?" On je samo prevrnuo očima i izašao iz auta pred ogromnom kućom koja je bila velika skoro kao naša. Roy je pokucao na vrata, i samo nekoliko sekundi kasnije ih nam je otvorio dečko svijetlo smeđih grubih očiju koje su se raznježile kada je mene ugledao, i iste boje kose koja mu je razbarušena padala preko čela. Bio je niži od Roya, ali dosta visok i mišićav zbog fudbala u kojem je bio dosta dobar, ali i teretane u koju je išao.
"Brate, baš si namlaćen." Prevrnula sam očima na Royev komentar dok je Jacob i dalje gledao u mene sa malenim osmjehom.
"Sve zbog ove ovdje."
"Zbog mene? Ne razumijem te uopšte, Jacob." Roy je uzdahnuo jer je znao šta slijedi, a onda prošao pored Jacoba u kuću vjerovatno kako bi sebi nabavio pivo.
"Hajde uđi."
"Jacob, objasni mi šta se desilo. Zašto?" Hodali smo prema velikom dnevnom boravku gdje mi je on pokazao rukom da sjednem na veliki kožni crni kauč. Kada sam to uradila, on je sjeo pored mene i stavio glavu u ruke.
"Ionako ne bi razumjela. Ne razumiješ ništa već protekle dvije godine."
"Ne mislim na to. Jacob, znam da ti se sviđam, nisam budala. Ali ono što ne razumijem jeste zašto bi upao u tuču sa nekim da bi pridobio moju pažnju. I još sa Hunterom Dale-om kojeg niko nikada nije uspio da namlati. Zar misliš da je to način?"
"Naravno da ne. Jebote, Daria, ti baš ništa ne shvataš. Da li vidiš gdje se nalaziš?" I tada sam sve shvatila, a bijes je počeo da raste u meni na plan ovog glupog dečka. "Da nisi došla, znao bih da ne brineš za mene."
"Ti stvarno misliš da ne brinem za tebe? Jacob, najbolji prijatelj si mog brata. Naravno da brinem za tebe." Njegove oči su zasijale prije nego što su se njegova usta razvila u mali smiješak nade.
"Stvarno? Stvarno ti je stalo do mene?"
"Naravno. Iako ste ti i moj brat ponekad stvarno... Fuj." On se nasmijao, po prvi put iskreno u dosta vremena od kada ga znam, i shvatila sam da mi je taj zvuk nedostajao. Nedostajao mi je moj prijatelj koji mi je bio kao još jedan brat i koji je mene gledao kao svoju sestru, kao svoju porodicu. Žao mi je što Jacobu ne mogu da uzvratim osjećanja jer je stvarno dobar prema meni mada se većinu vremena ponaša kao apsolutni kreten.
"Da. Ali Roy i ja se razumijemo. Vi cure nikada ne biste shvatile muške odnose."
"Vjeruj mi da ni ne želim." Ponovo smo se nasmijali i bilo mi je drago da se stari Jacob vraćao.
"Hoćete li da ostanete da gledamo nešto na TV-u?"
"Može. Ali ne smijemo puno da se zadržimo pošto i Roy i ja imamo trening."
"Da, znam. Imam ga i ja."
"Vidim ja da je vama dvoma baš ugodno." Roy je izašao iz kuhinje sa dvije limenke piva od kojih je jednu pružio Jacobu za kojeg sam shvatila da mi je zaista blizu. Malo sam se promeškoljila i pomjerila za neprimjetnih par centimetara na šta on hvala bogu nije obratio pažnju.
"Predložio sam Dariji da ostanete malo. Nas dvojica ionako moramo da pričamo."
"Da, moramo. Moramo da pričamo o Hunteru Dale-u i tvojoj glupoj jebenoj zamisli." Jacob je prevrnuo očima i naslonio se na kauč kao da je to bila tema koja uopšte nije bila važna.
"Roy je u pravu. Ja sam obećala direktoru Jenkinsu da više neće doći do problema između vas dvojice."
"Ti si šta?!" Iznenada se oglasio Jacob koji je naglo ustao i pogledao me bijesno. "Zašto koji kurac si išla kod direktora?!"
"Zato što sam ja dijelom kriva za ovaj nered i morala sam da ga ispravim, Jacob."
"Pa si izbavila Huntera iz kazne?! To je tvoje rješavanje problema?!" Lecnula sam se na njegov ton glasa koji je bio i više nego grub, što Royu nije promaklo i ustao je uhvativši Jacoba za ramena.
"Brate, sad bi bilo dosta."
"Dosta?! Zar ne shvataš šta je tvoja glupa sestra uradila?!" Roy se takođe počinjao ljutiti, a to što me je Jacob nazvao glupom nije pomagalo situaciji.
"Jacob, po zadnji put te upozoravam..."
"Upozoravaš me?!"
"Daria, idi u auto." Klimnula sam brzo glavom i ustala sa kauča shvativši da će situacija samo da se pogorša ako budem duže ovdje. Roy i Jacob su posmatrali prijeteći jedan drugog prije nego što se Roy odmaknuo od svog najboljeg prijatelja i obgrlio me zaštitnički oko ramena.
"Nazovi me kad se smiriš, brate. Ali Dariu nećeš da vrijeđaš." Sa tim riječima se okrenuo sa mnom od i dalje crvenog od bijesa Jacoba koji se trudio da se kontroliše, i izašli smo iz njegove kuće. Obgrlila sam Roya oko struka i zarila glavu u njegova prsa.
"Žao mi je."
"Zašto? Nisi ništa uradila."
"Znam, ali... Da sam jasnije dala Jacobu znakove da ga ne volim, možda ne bi ni došlo do ovoga. Vas dvojica ste najbolji prijatelji, a ja..."
"A ti si mi sestra, Daria." Poljubio me je u glavu, a ja sam zatvorila oči dok su suze prijetile da će da poteku. "I bitnija si mi od njega. Ti si moj najbolji prijatelj, da li ti je to jasno?" Klimnula sam glavom i osmjehnula se još jače ga prigrlivši uz sebe. I dalje smo stajali pred Jacobovom kućom, ali je to sada bilo najmanje bitno.
"Samo... Imam osjećaj kao da... Ne znam, kao da je sve ovo..."
"Previše? Da, znam, ali zajedno ćemo to da prebrodimo. U redu?"
"Da. U pravu si. Mislim, šta nekoliko loših momaka koji jedva čekaju da proliju jedan drugom krv može da nam uradi?" Rekla sam odmknuvši se od njega dok sam prevrtala očima.
"Vau, koja pozitiva." Nasmijali smo se i ušli u auto gdje je Roy pustio muziku uz koju smo pjevali i na trenutak zaboravili na probleme koji su nam se ovako rano natakli na leđa. Ali znala sam da i kada ih ponovo budemo morali suočiti, uradićemo to zajedno. Kao porodica.