Ne znam gde je Gari, kao ni ostatak mog obezbeđenja. Nakon što smo izašli iz auta shvatila sam zašto je Gari rekao da budem mirna. Nismo imali šanse protiv gomile naoružanih muškaraca, izgledali su kao da su krenuli u rat, osim toga oko nas je bilo nevinih ljudi i jednostavno mirno sam ušla u auto.
Sedim na podu u polumračnoj prostoriji i pitam se šta će mi uraditi. Znam, ništa dobro ali lagala bih sebe kad bih rekla da ovo nisam očekivala u doglednoj budućnosti.
Iznenada se otvaraju vrata i neko je gurnuo mog psihologa Lijama Nelsona.
- Doktore! – uplašeno krenem ka njemu i podignem ga. Isprebijan je.
- Jeste li dobro?
- Lina – muči se da ustane.
- Polako, pomoći ću Vam.
Dok mu pomažem da dođe do nečeg što liči na krevet, u glavi razvijam vezu između doktora, mene i otmice.
- Ispitivali su me o tvojoj porodici – rekao je tiho.
- Mojoj porodici? – i evo je veza.
- Da, zanimalo ih je šta znam o tebi.
- Tako mi je žao – isprebijan je zbog mene.
- Ne brini, nisam nisam ništa rekao jer ništa ne znam.
- Žao mi je doktore, nikad mi ne bi palo na pamet da bi naudili mom psihologu.
- Lina i da znam ne bih rekao ništa, poverljivost doktor-pacijent.
- Ovo je moja krivica. Ne znam . . . Kako sa Vam pomognem? – mogu li uopšte pomoći?
- Nikako, imam nagnječena rebra od šutiranja i nadam se da nemam unutrašnje krvarenje a što se tiče toga ne možeš mi pomoći.
- Ne brinite, moja porodica me sigurno traži, pronaći će nas i odvešćemo Vas kod doktora i . . .
- Lina! Diši. Niko nas neće naći, ovi ljudi su obučeni za mučenje i neće nas pustiti dok ne saznaju šta žele.
Napravio je bolnu grimasu a ja sam se zapitala šta žele od mene.
...
Čekanje ubija, moj psiholog izgleda loše, a ja se pitam da li je ovo delo Markusa Bišopa. Ne znam kako stoje stvari sa njim jer mi niko ništa ne govori.
- Doktore – izgleda kao da će zaspati.
- Dobro sam - uverava me.
- Ne izgledate dobro.
- Lina . . . – prekida ga otvaranje vrata.
Ne prepoznajem visokog crnca sa pištoljem u ruci a ni crnokosog tipa pored njega.
- Želimo zemšljište.
- Kakvo zemljište? - pitam iznenađeno.
- Ono koje je Magnus Stark prepisao na tvoje ime.
- Šta . . . . Ne znam o čemu govoriš.
- Ne laži – podigao je pištolj i uperio ga u mog psihologa.
- Oooo, polako – podignem ruke.
- Stvarno ne znam o kakvom zemljištu je reč.
- Imaš sat vremena da se setiš ukoliko i dalje ne znaš on . . . – pokazao je ka mom psihologu.
- . . . će postati hrana za ribe.
Izašli su i zaključali vrata. Udahnem duboko i okrenem se ka Lijamu.
- Ne znam šta da radim stvarno ne znam o kakvom zemljištu govore.
- Zaista ne znaš?
- Nemam pojma.
- I mene su ispitivali o tome.
- Šta su ti rekli?
- Da je tvoj suprug kupio puno zemlje i da je prepisao na tvoje ime.
- Ali ja to nisam znala. Kako oni znaju? – Magnus mi ništa nije rekao.
- Ne znam ali znam da žarko žele tu zemlju. Lina . . . oni će me ubiti.
- Ne! Neću to dozvoliti. Moramo da razmislimo. Možda mi dozvole da nazovem Magnusa . . .
- Neće ti dozvoliti.
- Šta onda da radimo? – pitam ga.
- Daj im zemlju, možda nas puste.
- Šta ako nas ne puste?
- Onda će mene sigurno ubiti.
- Ne ja . . . zaista mi je žao. Oprosti mi, nisam znala da će se ovo dogoditi. Daću im zemlju, daću im sve što žele.
- Hvala Lina.
Magnus
- Gospodine?
- Šta! – brecnem se.
- Saznao sam nešto . . . ne znam da li je od značaja ali . . .
- Govori.
- Zemljište koje ste prepisali na suprugu?
- Šta sa njim?
- Ona ga je prodala, pre desetak minuta predat je zahtev.
- Šta? Lina ne zna da je to zemljište na njeno ime i da zna ne može ga prodati.
- To je problem, zahtev je na čekanju jer je potrevban i vaš potpis za prodaju.
- To je to! – Dante je ustao.
- Oteli su je da bi se domogli zemljišta.
- Ko je kupac?
- Ne znam.
- Oteži, sve dok ne dobiju moj potpis znaću da je živa – bar se nadam.
- U redu.
- Bišop? – pita me brat.
- Naravno da je Bišop, kupovao sam mu zemlju ispred nosa. Ima li Džek nešto?
- Ne, ali verujem da će nas on uskoro zvati.
- Ne možemo da čekamo. Moramo da je pronađemo – dođem do prozora i udahnem duboko.
Ne mogu da dišem bez nje, imam osećaj kao da mi nestaje vazduha. Što je duže nema vazduh je sve ređi.
- Bilo bi pametno da nazovemo Linexa, njegova ćerka je u pitanju.
- Ti ga obavesti, ja idem da je tražim.
- Gde? Nemamo nikakav trag.
- Bilo gde! Ne mogu samo sedeti ovde – olabavim kravatu i izađem iz kancelarije.
. . .
Nikad ne bih pretpostavio da će najveća slabost mog neprijatelja postati i moja. Dok čekam taj poziv unapred znam da ću dati sve samo da je ponovo vidim. Nije bitno koliko košta, nije bitno koliko boli . . . sve je bolje od činjenice da je više neću videti.
I evo ga, nepoznat broj.
- Stark – javim se.
- Imam tvoju ženu.
- Šta želiš?
- Tvoj potpis.
- Gde i kad?
- Dobuićeš podatke za sat vremena.
- Želim dokaz da je Lina dobro.
- Naravno.
Dok čekam da čujem Linu stežem telefon. Nemoj da ga slomiš.
- Magnuse – prepoznam njen glas i osetim kako me nešto seče u stomaku.
- Jesi li dobro?
- Da.
- Ne brini, neću dozvoliti da ti se ništa dogodi.
- Znam.
- Lina . . .
- Dosta je bilo – ponovo onaj glas.
- Ona mora biti prisutna kad potpisujem papire, inače ništa od dogovora.
- Dogovoreno.
- Brate? – Džek stavlja ruku na moje rame.
- Imam loš osećaj.