Prisiljena

Gospođa Stark

- Hvala na svemu – ponovo taj lažan osmeh.

- Laku noć.

Uhvatim je za ruku i povučem natrag.

- Ne želim da oženim lutku.

- Molim?

- Misliš da nisam provalio tvoju savršenost? Lažne osmehe? Misliš da nisam shvatio da mi prodaješ ono što želim da vidim i čujem? – ne želim laži iza zatvorenih vrata a ona kao da je programirana da bude savršena žena mafijaša.

- Ne razumem. Imaš primedbe na moje ponašanje?

- Ne volim da me neko smatra idiotom.

- Ne mislim da si idiot.

- Onda prestani da glumiš. Želim da vidim pravu tebe a ne ćerku Rodžera Linexa – namrštim se.

- To nije moguće.

- Zašto?

- Zato što prava ja nikad ne bi imala posla sa muškarcem kao što si ti.

- Lutko ti nemaš pojma kakav sam ja muškarac – nadvijem se nad njom da je zastrašim. Ali ona stavi ruku na moje grudi i spreči me da joj priđem bliže.

- Odgajana sam da budem savršena žena za muškarca poput tebe.

- Kao što sam rekao ti nemaš pojma kakav sam ja muškarac – besan zbog toga što me trpa u isti koš sa ostalim mafijašim i zbog njenog savršenog ponašanja uhvatim je za glavu i ne razmišljajući o tome šta radim poljubim je. U pokušaju da mi se odupre ona zalepi telo za moje i stegnem je još jače jer njene usne su nešto najslađe što sam ikad okusio.

Nakon njenog prvog instinkta i pokušaja da mi se odupre smirila se, počela je da mi se predaje i moj kurac se silno tome obradovao. Način na koji mi je uzvraćala poljubac bio je drugačiji, nešto novo za mene, nešto što mi je zaokupljalo kako telo tako i moj um.

Uzeo bih je ovog trenutka da se nije nekako izmigoljila i odgurnula me.

Pokušavam da smirim svoje disanje i obuzdam želju ali ona je već otvorila vrata.

- Lina! – pozovem je i ona zastane ali nije gledala u mene.

- Nećemo se videti do venčanja.

- U redu.

- Lina.

- Da? – i dalje ne gleda u mene.

- Želim da vidim belu čipku na tebi kada te prvi put skinem.

Okrenula se i ovaj put me pogledala. Ljuto?

Izašla je bez reči i nasmejao sam se. Izgleda da ću ovu vatru morati sam da raspalim, i veselim se tome.

. . .

- Prelepa si – naša kućna pomoćnica mi se nasmešila.

- Hvala Dajana.

- Nadam se da ćeš imati dobar brak. I diši, nemoj biti toliko nervozna.

- Hvala ti.

Nisam nervozna zbog braka, nervozna sam zbog onog što me čeka kad se ova farsa završi. Nervozna sam zato što se bojim i nervozna sam zato što ne mogu da glumim sa njim, sa njim se gubim, nestajem . . . Sa njim se briše granica između onog što jesam i onog što treba da budem a to nije dobro jer ako ne zaštitim sebe biću povređena.

Uvek prvo zaštiti svoje srce.

Nadam se da ću moći mama, nadam se da ću moći.

. . .