Da vas ne držim u neizvesnosti (trudim se ds budem dobar čovek).
Četiri godine kasnije
- Davide, Denise, smesta da ste sišli dole – gledam besno svoje sinove uništitelje koji su se popeli na komodo.
- Dobo mama –odgovorio je David.
- Zašto vičeš? – Milica je uletela u dnecnu sobu sa krpom.
- Jel ti vidiš gde su se popeli?
- Vidim.
- Milice rekla sam ti sto puta, moraš biti malo stroža ne može im dozvoljavati da rade sve što požele – rekla sam joj ozbiljno a dečaci su došli do mene.
- Ali pogledaj ih takvi su šećeri.
Odustala sam i pogledala svoje sinove koji imaju skoro po tri i po godine. Mali su plavi, plavooko i preslatki ali iza tih anđeoskih lica kriju se pravi đavoli. Umalo se nisam šlogirala kada sam saznala da nosim blizance, ne znam šta bih radila bez Milice i mog oca oni su mi glavna pomoć osim dadilje, i Dunje ali ona je više kul tetka.
- Idemo kući, pronađite svoje patike – naredila sam im i odmah su se rastrčali.
- Kako je bilo na poslu?
- Ludnica.
- Smršala si moraš malo da usporiš – Milica me upozorava.
- Nisam smršala nego sam napokon vratila svoju devojačku liniju – konstantno sam se borila sa sedam kilograma koje sam napokon skinula.
- Nego, sutra neću dolaziti u salon idem u obilazak vrtića.
- Upisaćeš ih?
- Moram, nemogući su, pravi mali teroristi.
- Dobri su.
- Znam ali su previše živahni, pa promenila sam šest dadilje, uskoro će i ova dati otkaz – navodno su moja deca previše aktivna. Hvala Bogu što Sergejeva kuća ima ogromno dvorište pa stalno trče.
- Naši smo mama patiki – Denis i David su doneli patike.
- Hajde sada sami da ih obujete – naredila sam.
- Dobo mama.
Smeškala sam se dok sam ih gledala kao se po malo muče ali na kraju su uspeli i napokon smo krenuli kući.
- Ćao klinci.
- Ćao tete Sonja – moja deca su mahnula mojoj kućnoj pomoćnici i uleteli u kuću.
- Završila sam za danas vidimo se prekosutra.
- Važi Sonja, vidimo se.
- Lakše – viknula sam za decom kada sam ušla u kuću. David i Denis su odmah utrčali u njihovu sobu za igranje a ja sam upalila t vi uzela poštu. Računi i računi, sklonila sam ih u stranu i krenula u kuhinju. Sonja je spremila ručak, ja sam postavila sto, oprala deci ruke i kao po običaju morala sam da se borim sa njima da bi pojeli nešto.
Nakon što su se deca uspavala, istuširala sam se i iscrpljeno se bacila na krevet. Treba mi seks, pored dvoje dece i posla nemam vremena za seksualni život koji je od kada sam saznala da sam trudna, na nuli, velikoj nuli.
Nakon obilaženja vrtića sa decom odlučila sam se za onaj koji je najbliži mom poslu, za slučaj da zapale vrtić pa da moram po njih na brzinu.
- Mama gde je deda? – pita me David.
- Deda – lupila sam se u glavu. Verčeras moram da idem po oca na aerodrom, zaboravila sam.
- Deda večeras dolazi, hoćemo li ići po njega?
- Da, da – viknuli su uglas.
- Važi, jeste li gladni?
- Ja hoću sadojed – Denis je viknuo.
- I ja – David se složio sa njim i krenuli smo po sladoled.
Svi kažu da je teško biti samohran roditelj i slažem se sa tim, donekle, pretpostavljam da bi mi bilo mnogo teže da nemam podršku prijateljica, oca i da nisam bogata. Dok gledam svoje sinove kako se se igraju sa ledo kockama osećam samo ljubav i ponos, danas ne mogu da zamislim svoj život bez njih. Ponekad me griza savest što sam im uskratila oca ali u tom trenutku to je bilo najbolje za mene, ali niko ne zna šta nosi dan a šta noć.
Očev avion nije kasnio, srećom jer su dečaci već počeli da skakuću na sve strane.
- Eno ga deda – ugledala sao oca kako mi maše i pustila sam dečake koji su uglas vikali "deda, deda". Svi su gledali u našem pravcu ali navikla sam da mi deca privlače pažnju, nažalost liče na oca. Moj otac ih prosto obožava a i oni njega, slavio je tri dana kada je saznao da ću roditi dva dečaka i još tri kada sam se porodila.
Pustila sam ih da se izljube i razmene nekoliko rečenica koje su tipa "gde su bio i šta si kupio", uvek očekuju poklon od njega kad se vratio sa nekog puta.
- Mila.
- Ćao tata, jesi li dobro putovao?
- Jesam, nikad nećeš pogoditi koga sam video u avionu – dok je govorio Davidu je ispala loptica skočica i Denis i on su krenuli za njom.
- Divno, Denise, Davide! – viknula sam i krenula za njima dok su se probijali kroz ljude. Kunem se ova deca će me izludeti ako ih pre toga ne izgubim negde.
- Našao sam mama – Denis je podigao lopticu a David mu je bacio pet.
- Koliko puta treba da vam kažem da nema trčanja po aerodromina i supermarketima? – stavila sam ruke na bokove i uputila im svoj strog pogled.
- Lotica je pobega.
- Denis nema loticu.
- Mi smo jurili.
- I naši smo jupi, je – pričali su kao navijeni i morala sam da se nasmejem.
- Šta ću da radim sa vama?
- Mama ja hoću sadojed.
- I ja.
- Jeli ste malopre.
- Mi hoćeme još.
- Dobro, kupićemo na putu do kuće – zašto im uvek popuštam?
- Jupi.
- Ruke – uhvatili si me jedan za jednu ruku a drugi za ruku, okrenula sam se sa decom i susrela nekoliko pari očiju koji bulje u moju decu hipnotisano. Sranje.
Lara, njeni roditelji, Sergej i naravno Mina. Izgledaju . . . prelepo, svi. Možda bi trebalo da kažem nešto, verovatno bih i rekla ali Mina drži Sergeja za rame a ja sam još uvek kučka. Zašto mi to još uvek smeta? Prebolela sam ga, sklonila sam pogled u stranu i bez reči sam prošla sa decom pored njih.
- Tata idemo – rekla sam jednostavno a on je poslušao.
- On je otac zar ne? – moj otac je zaključio u kolima.
- Jeste - zašto da lažem.
- Malo smo razgovarali u avionu.
- A jel? – nesvesno stežem volan.
- Ovde je poslovno, otvoriće još jedan hotel.
- Lepo.
- Hoćeš li reći nešto više od jedne reči?
- Nisam očekivala da ću ga videti – namrštila sam se.
- Bojiš se zbog dece?
- Da – strah da ne izgubim decu, moj najveći neprijatelj od kada sam ih uzela u naručje.
Oduvek sam bila za to da pobegnem ako znam da ću izgubiti borbu. Naprasno sam odlučila da uzmem odmor, idem sa decom na letovanje dok njihov otac poslovno boravi u Srbiji. Mogli bi da odemo ponovo na Maldive, da definitivno to treba da uradimo.
Čim sam ustala ujutru dočekao me je otkaz, dadilja ne želi više da čuva moju decu, ne mogu reći da sam iznenađena. Nakon što smno doručkovali rešila sam da odem do salona i obavestim Milicu da idem na odmor, zatim ću svratiti i do oca.
Ispred mog salona zazvonio mi je telefon, Milica.
- Tu sam – javila sm se kratko i odmah prekinula.
- Idemo deco – otvorila sam vrata i dečaci su izašli ioz auto sedišta.
- Polako – trčali su ka ulazu.
- Teta Mico – čujem ih napolje, Bože ne da su grlati.
Ušla sam u salon i u njemu zatekla Sergeja. Sranje, sigurno me je zato zvala Milica.
- Kristina – obratio mi se prvi.
- Zdravo Sergej – deca su se odvojila od Milice i uhvatila me za noge, tako reaguju na nepoznate ljude, đavolčići su sramežljivi.
- Zdravo – Sergej je čučnuon ispred mene i obratio se deci, oni su virili iza mojih nogu.
- Ja Sam Sergej a vi?
- Ja sam Daid – David se prvi oglasio.
- Daid, a bata?
- Ja nisam bata ja sam Denis – moj ljutko se oglasio.
- Drago mi je Denise imate lepa imena.
- Davide, Denise idite sa teta Milicom i naručite sok može? – vole da idu u kafić.
- Može – obojica su dotrčali do Milice.
- Meni kafa – rekla sam joj.
- Dobro – Milica je izvela decu i ostavila nas same.
- Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?
- Sinovi su ti . . . Nemam reči.
- Znam.
- Znači udala si se? – nagađa.
- Zašto si ovde? – želim da presečem razgovor o nama.
- Treba mi nameštaj za novi hotel.
- Razgovaraćeš sa Milicom, ne mogu ti pomoći.
- Zašto?
- Idem na odmor, neću biti tu. Još nešto?
- Da, zašto pokušavaš da me se rešiš?
- Imam million obaveza koje moram obaviti danas, nemam vremena za tebe.
- Zaista? – smanjio je razdaljinu između nas. Zašto nije mogao da poružni za ove četiri godine?
- Ne vidim burmu na tvojoj ruci – ušao je u moj lični prostor. Vreme je da nestanem.
- Znaš gde su vrata, prijatno – krenula sam ka svojoj kancelariji ali sprečio me je da pobegnem.
- Pusti mi ruku.
- Ponoviću pitanje, zašto pokušavaš da me se rešiš? – uozbiljio se.
- Sergej . . .
- Kristina.
- Pusti mi ruku – izvukla sam svoju ruku.
- Zbogom – ovaj put sam pobegla.