Nisam je više čuo kako diše. Udaljila se,predpostavljam. Suze su mi bile u očima i samo su čekale da načinim jedan treptaj i da se samo obruše preko mojih obraza. Nije me bilo briga što sam ja muško,što nije noć i što je ona tu. Dobro,za ovo zadnje jeste malo. Videće me ovako slabog i pomisliti Bog zna šta.
Nisam se okrenuo ka njoj. Samo ne želim da me vidi. Kako plačem? To niko nije video i neće.
"Moram da idem." moj glas je bio iznenađujuće grub.
"Šta se desilo?" njen je podrhtavao. Prešao sam palcem preko očiju kako bih sprečio suze. Uspeo sam ali imam osećaj da su mi oči natečene i crvene. Ne želim da to vidi.
"Ništa,samo moram da idem." opet sam onako hladno odgovorio. Šta ona želi od mene? Sve ovo je otišlo previše daleko i nisam smeo da joj dopustim da mi priđe bliže. Niti da mi se tako bezazleno zavuče pod kožu.
Osetio sam kako se približava. Za sekund se stvorila ispred mene i brižljivo me pogledala u oči. Okrenuo sam glavu na drugu stranu kako bih joj onemogućio da me vidi. Njen slatkasti miris mi se tako brzo uvukao u nozdrve. Stojao sam sklopljenih očiju pokušavajući da ne udišem. Ali za par sekundi sam se navukao. Kao droga je.
Njene sićušne dlanove je polako prislonila na moje obraze i okrenula mi glavu prema njoj. Kapci su mi bili sklopljeni jer jednostavno nisam želeo da vidi moje oči koje nisu bile baš u dobrom stanju. Uplakane oči.
"Zack,ja sam ti..." zastala je. "Prijatelj."
Ćutao sam. Šta da joj kažem? Malo pre me je poljubila u obraz a sada me drži za obraze. Ne smem to da joj dopustim.
Uhvatio sam je za zglobove i spustio joj ruke. Usudio sam se otvoriti kapke. Očekivao sam da će nešto reći povodom ovoga,ali nije. Izgleda da mi je sa očima sve bilo u redu. Nisu uplakane. Nisu umorne.
"Znam da si mi prijatelj ali ovo je otišlo predaleko." progutao sam pljuvačku. "Izvinio sam se i nadam se da je to dovoljno. Ne moraš me dodirivati."
"Ali samo sam..."
"Razumem,Veronica." klimnuo sam glavom. "Samo pokušavaš da mi pomogneš. Ali meni pomoć ne treba,veruj mi. Ja sam srećan,jesam. Samo imam neke svoje trenutke. Budi prijatelj i ne trudi se da mi pomogneš,okej?"
"To čak nije ni logično. Ako sam ti prijatelj..."
"Danas su prijatelji takvi. Budi i ti. Nemoj da se trudiš,okej?" konačno sam je pogledao. Šokirano je osmatrala moje oči,a onda samo klimnula glavom.
"Okej." pogledala je u stranu i namestila jedan pramen iza uveta.
Vetar je prohujao kroz park i njenu kosu prebacio iza ramena. Usne su joj postale suve dok su joj oči neumorno istraživale ovo mesto. Tražila je nešto što će zadovoljiti njena očekivanja,nešto što će skrenuti misli sa svega ovoga ali kada je shvatila da u ovom malenom parku nema ništa osim drveća,klupa i po kojeg deteta koje lagano pretrči nadajući se da će pronaći neku igračku u travi,odustala je. Pogledala je u mene i shvatio sam da je umorna. Umorna od nečega,meni nepoznatog. Usna joj je pukla na ivici,pa je maleni mlaz krvi provirio i zasvetlucao. Kažiprstom sam obrisao tu crvenu malu mrlju,pa se pri mom dodiru naglo trgnula.
"Pukla ti je usna." reči su samo izletele preko mojih usana. Nisam ih mogao kontrolisati.
"Oh..." jezikom je prešla preko tog dela i pogled usmerila ka mojim usnama. Nekoliko trenutaka je gledala u njih kao omađijana. Podigla se na prste prislonivši dlanove na moja prsa. Odmakao sam malčice od nje. Znao sam šta želi. Ali to joj ne mogu ispuniti. Ne želim to jer ne osećam ništa prema njoj,a i da osećam jednostavno ne mogu...
"Veronica?" izvio sam obrvu pokušavajući da izgledam začuđeno. Trgnula se,kao da je bila u transu. Prislonila je dlan na usne šokirano.
"Ja..." izdahnula je i samo potrčala ka svojoj kući. Nisam išao za njom. Ono što je pokušala ili što je želela nikada se neće ispuniti.
* * *
VERONICA'S P.O.V.
Posmatrala sam plafon svoje sobe pokušavajući da dođem sebi. Obrazi su mi bili crveni poput paprike a dlanovi hladni kao led. Ne znam šta me je nateralo da ono uradim,ali osećala sam se kao da moram,kao da ću ga izgubiti ako ga ne poljubim.
Ne znam šta sam umislila. Kako bi on mogao poljubiti osobu poput mene? Ja i on smo prijatelji. Prijatelji. I to ništa neće promeniti. Zašto sam onako nasrnula na njega?
Ko zna šta je pomislio. Da sam balavica i devojčica koja se ne ume obuzdati. Koja se zaljubila. Ali nisam. Nisam se zaljubila. Samo mi se sviđa i to su dve različite stvari.
Zašto onda čuješ lupanje srca u ušima?
Trčala sam.
A zašto si crvena i ne možeš da dođeš sebi?
Zbog trčanja!
U tom trenu mama je otvorila vrata i ušla unutra. Na licu joj se prepoznavalo neko olakšanje i maleni osmeh koji nije mogla da skine.
"Sutra idem na razgovor za posao,Veronica!" ushićeno je rekla i nasmešila se još više.
"Super,drago mi je." pokušavala sam zvučati srećno. No,ipak je primetila da se sa mnom nešto dešava.
"A šta je tebi?" prišla je i sela na krevet. Namestila sam kosu i proizvela neki nedefinirani zvuk koji je značio: ništa. Klimnula je glavom nesigurno,a zatim izašla iz sobe u istom sjaju sa kakvim je i ušla.
Dohvatila sam telefon sa police i ulogovala se na tajni nalog. Zanimalo me je da li će nešto poslati ili reći,želim da znam njegovu pravu reakciju.
Osmeh se iznenada pojavio na mom licu kada sam videla da imam tri poruke od njega.
- Blondie? -
- Trebaš mi hitno! -
- Molim te... -
Ovo će biti tako zabavno.
- Tu sam,tu sam... Šta se desilo? -
- Pokušala je da me poljubi.-
Osetila sam trnce u stomaku i ono ubrzano kucanje srca.
- I? -
- Nisam joj dopustio,logično. -
- Zašto? -
- Ja i ona smo prijatelji,ništa više i ne osećam prema njoj. -
Onaj moj osmeh se odjednom izgubio,kao i trnci. Osetila sam nekakvu malenu bol u grudima. A šta sam očekivala? Da ću mu se svideti i da ćemo živeti srećno do kraja života?
- Ne laži sebe. - ne znam zašto sam ovo napisala,ali nisam znala šta drugo.
- Ne lažem,ona mi je samo prijateljica. To je to. -
- U redu onda. Šta je ona uradila? -
- Pobegla je. Kao da se postidela. -
- Naravno da hoće. Šta si ti mislio? Da će ti čestitati što si je ispalio? Šta bi ti bilo da si je samo poljubio na kratko? Samo na kratko? Ko zna kako se ona oseća...-
Slomljeno. Eto kako se oseća.
- Ne želim da joj dajem lažnu nadu. Treba da zna na čemu smo.-
"Sada znam." rekla sam sebi u bradu i odjavila se.
Ne razumem ga. U jednom trenu mi pokaže da mu je stalo,a već u drugom ne oseća ništa. Nekada imam prevelika očekivanja. Džabe se nadam. I na kraju nikome nije stalo.
* * *
"Veronica,ustaj zakasnićeš! Ne samo ti i ja imam zakazan razgovor! Hajde,povešću te autom,požuri!" čula sam mamu kako viče iz kuhinje. Nevoljno sam se uspravila na noge pokušavajući da otvorim oči. Imala sam osećaj da ću se svakog trenutka onesvestiti,spavalo mi se kao nikad a i nisam bila voljna za školu danas.
"Mogu li da preskočim danas,molim te!" viknula sam jače. Čuli su se njeni koraci preko stepenica,a onda je toliko naglo otvorila vrata da su snažno lupila o zid.
"Jesam li ja to dobro čula?" iznervirano je upitala. Primetila sam kako je lepša nego obično. Kosa joj je padala preko ramena uvijajući se na krajevima,dok su joj oči bile lepo uobličene eyeliner-om. Crna uska suknja do iznad kolena,bela košulja uvučena u nju i crni sako su joj stojali kao saliveni.
"Prelepa si." izgovorila sam bez razmišljanja. Njen izraz lica se promenio u dosta nežniji,pa mi je istog trena prišla i poljubila me u čelo.
"Hvala dušo." njene promene raspoloženja me iznenađuju. "Hajde požuri sa oblačenjem,pa da idemo"
Poslušala sam je i navukla prvo što sam dohvatila u ormaru. Crna suknjica,bela majica i crne štikle. Kroz kosu sam par puta prošla prstima i samo dodala bezbojni sjaj.
Vožnja do škole je protekla sasvim mirno. Povremeno bi me nešto upitala u vezi predmeta,razmenile smo par osmeha i to je bilo to.
"Nemoj da praviš probleme!" doviknula je pre nego što je dodala gas i izgubila se u gužvi.
I evo me ponovo. Škola. Hrpa đaka koji se samo motaju okolo kao muve bez glave,ogovaraju niže od sebe dok se višima dive i nikada ne protive. Nikada se nisam uklapala ovde,to se može primetiti po broju prijatelja koje imam. Nula. Od skoro jedan. Lion,koji me je upravo posmatrao sa ulaza i uputio mi topli osmeh.
"Dobro jutro,V." poljubio me je u obraz i potapšao po ramenima. "Dobro si prošla,s' obzirom na to što se desilo."
Klimnula sam glavom smejući se. Zaista,da sam neki problematični učenik dobila bih ukor. Izgleda da moje nevine oči ipak nečemu služe.
"A ja mislim da ćemo dobiti neopravdani ako ne prisustvujemo času." namignula sam mu i povukla ga za ruku,pa smo se priključili ovoj hrpi đaka koji,kao i obično nisu znali šta će sa sobom.
Osmeh sa mog lica uspela je da skine Teresa koja me je skrštenih ruku posmatrala i odmeravala od glave do pete. Sandra je žvakala žvaku,bukvalno ju je terorisala zubima dok je jedan visoki dečko stojao pored njih. Iskulirala sam njene preteće poglede ali ta devojka nije odustajala. Prišla je sa svojom malom grupicom i 'slučajno' me odgurnula ramenom. Srećom,Lion je bio tu da me pridrži.
"Ups,moja greška." napućila je svoje usne ponosno.
Prevrnula sam očima i pokušala da je zaobiđem zajedno sa Lionom,no onaj visoki nas je zaustavio.
"Stani dušo,pa gde ćeš?" nasmešila se pakosno. "Ja i ti imamo nedovršena posla."
"Nemam ja nikakva posla sa tobom,glupačo odjebi od mene." gurnula sam onog visokog momka i prošla pored njih.
"Videćemo se mi posle časova,Stevenson!" čula sam njen glas iza sebe. "Ništa se ti ne brini!"
Okrenula sam se još jednom prema njoj i poslala joj poljubac srednjim prstom. Iznervirala se,na šta sam se samo nasmešila i nastavila put ka učionici. Kučka.
------------------------------
Hej svima:)
Još jedan zanimljivi nastavak,nadam se da vam se sviđa:)
I nemojte mrzeti Zack-a,dobar je on haha:)
P.S. Prijavila sam se za takmičenje #BWWA iako znam da pored onih megagiga savršenih priča neću ništa osvojiti... Ali dobro,važno je učestvovati:)
Ly:*