Cigarette || #BWWA

"I ja tebe."

Nakon par minuta čekanja u njenoj sobi,donela mi je toplu šoljicu kafe i jednu mokru krpu kako bih obrisao krv sa usne. Nasmešila mi se nekako nesigurno zatvorivši vrata. Lion,Ella i Jasmine su ostali u dnevnoj da bi odgledali neki film.

"Izvoli." pružila mi je šoljicu zajedno sa krpom i smestila se u fotelji naspram mene. Ispila je jedan gutljaj,a zatim svoju šoljicu spustila na sto. Krpom sam obrisao krv i popio malo kafe,uživajući u ukusu. Ova devojka definitivno zna kako da me bar malo oraspoloži.

"Hvala." promrmljao sam i pogledao je u oči. Uputila mi je ponovo još jedan utešan pogled koji mi je baš trebao. Nasmešio sam se jedva i spustio šoljicu na sto.

"Otprilike znam oko čega ste se sukobili." namestila je kosu,a zatim prekrstila ruke. "Bolje rečeno,oko koga."

Klimnuo sam glavom i oslonio se na krevet. Ovo mi se činilo kao poseta psihologu.

"Veronica,zar ne?" upitala je,a ja sam samo klimao glavom na svako njeno pitanje. "Zack,želim da mi nešto otvoreno kažeš,okej? Nema laži. Ono što ja saznam,niko drugi neće. Kao što znam za Ameliu. Niko drugi nije saznao."

"Znam." izvadio sam paklo cigareta iz džepa i zapalio. Dim se brzo proširio prostorijom.

"Šta osećaš prema njoj? Prema Veronici." direktno me je upitala. Odgovor na ovo pitanje ne znam. Ne znam šta osećam,moja osećanja su potpuno pomešana.

"Ne znam,Maddy." pogledao sam zamišljeno kroz prozor, nesigurno odmahujući glavom. Sa jedne strane je bila Amelia,nije me puštala da mislim na normalan način,a sa druge strane...Veronica.

"Reci sve što osećaš. Ispolji se." mirno je odgovorila,ne buneći se što njena soba sada srmdi na cigarete. Pustila me je da radim šta želim,govorim šta želim. To mi je zaista godilo.

"Griža savest me ne pušta. Ja sam kriv zbog njene smrti i to me progoni." spustio sam glavu. U grudima sam osećao neku teskobu.

"Nisi ti kriv. Da nije umrla na motoru,desilo bi se negde drugde. Takva je sudbina. A ti trebaš nastaviti dalje. Nije lako,ali ne možeš celi život da živiš sa tim. Svako zaslužuje da ima nekoga uz sebe." oblizala je usnicu i popila zadnji gutljaj kafe. Prošao sam rukom kroz kosu i povukao još jedan dim.

"Ne mogu..." ustao sam sa kreveta i približio se prozoru. Nervozno sam grickao donju usnu gledajući negde u daljinu. Pred očima mi se pojavila ona;Amelia. "Da se nisam okrenuo..."

"Zack... Tako je moralo da bude. Ne krivi sebe." osetio sam njen dlan na mom ramenu. Stala je do mene i gledala u napred,kao da je osetila ono što sam ja. "Otvoriću ti malo oči. Znaš da sam ja uvek otvorena. Ali ti jednu stvar uporno poričeš."

"Ne razumem te." pogledao sam je,ali ona je još uvek gledala u daljinu.

"Zack..." jezikom je prešla preko donje usne i konačno me pogledala u oči. "Ti si tako zaljubljen u Veronicu."

Pokušavao sam nešto progovoriti,ali svaki put bih ućutao i pognuo glavu. Jedna strana mi kaže da je to istina,a druga suprotno.

"Ne...ne znam..." zamuckivao sam prislonivši glavu na okno prozora. Ispustio sam jedan duži izdah.

"Razmišljaj srcem Zack. Amelia više nije na ovom svetu,nema je. Zamišljaj život kao knjigu. Knjiga ima puno poglavlja. Amelia je već završeno poglavlje,napisano. Vreme je da započneš novo. Sa osobom koju voliš. " nakrivila je glavu kako bi me pogledala. "Zack,ispolji ta svoja osećanja. Previše si ih skrivao. Ne budi to što nisi,hladnokrvan. Neka ljudi upoznaju pravog Zacka."

Progutao sam pljuvačku i sklopio kapke. Da ispoljim osećanja? Kako?

"Šta osećaš prema njoj? Molim te potrudi se da govoriš iz srca." pogledala me je molećivo. Ispreplela je prste čekajući moj odgovor.