Cigarette || #BWWA

"Pukla ti je usna."

Nisam je više čuo kako diše. Udaljila se,predpostavljam. Suze su mi bile u očima i samo su čekale da načinim jedan treptaj i da se samo obruše preko mojih obraza. Nije me bilo briga što sam ja muško,što nije noć i što je ona tu. Dobro,za ovo zadnje jeste malo. Videće me ovako slabog i pomisliti Bog zna šta.

Nisam se okrenuo ka njoj. Samo ne želim da me vidi. Kako plačem? To niko nije video i neće.

"Moram da idem." moj glas je bio iznenađujuće grub.

"Šta se desilo?" njen je podrhtavao. Prešao sam palcem preko očiju kako bih sprečio suze. Uspeo sam ali imam osećaj da su mi oči natečene i crvene. Ne želim da to vidi.

"Ništa,samo moram da idem." opet sam onako hladno odgovorio. Šta ona želi od mene? Sve ovo je otišlo previše daleko i nisam smeo da joj dopustim da mi priđe bliže. Niti da mi se tako bezazleno zavuče pod kožu.

Osetio sam kako se približava. Za sekund se stvorila ispred mene i brižljivo me pogledala u oči. Okrenuo sam glavu na drugu stranu kako bih joj onemogućio da me vidi. Njen slatkasti miris mi se tako brzo uvukao u nozdrve. Stojao sam sklopljenih očiju pokušavajući da ne udišem. Ali za par sekundi sam se navukao. Kao droga je.

Njene sićušne dlanove je polako prislonila na moje obraze i okrenula mi glavu prema njoj. Kapci su mi bili sklopljeni jer jednostavno nisam želeo da vidi moje oči koje nisu bile baš u dobrom stanju. Uplakane oči.

"Zack,ja sam ti..." zastala je. "Prijatelj."

Ćutao sam. Šta da joj kažem? Malo pre me je poljubila u obraz a sada me drži za obraze. Ne smem to da joj dopustim.

Uhvatio sam je za zglobove i spustio joj ruke. Usudio sam se otvoriti kapke. Očekivao sam da će nešto reći povodom ovoga,ali nije. Izgleda da mi je sa očima sve bilo u redu. Nisu uplakane. Nisu umorne.

"Znam da si mi prijatelj ali ovo je otišlo predaleko." progutao sam pljuvačku. "Izvinio sam se i nadam se da je to dovoljno. Ne moraš me dodirivati."

"Ali samo sam..."

"Razumem,Veronica." klimnuo sam glavom. "Samo pokušavaš da mi pomogneš. Ali meni pomoć ne treba,veruj mi. Ja sam srećan,jesam. Samo imam neke svoje trenutke. Budi prijatelj i ne trudi se da mi pomogneš,okej?"

"To čak nije ni logično. Ako sam ti prijatelj..."

"Danas su prijatelji takvi. Budi i ti. Nemoj da se trudiš,okej?" konačno sam je pogledao. Šokirano je osmatrala moje oči,a onda samo klimnula glavom.

"Okej." pogledala je u stranu i namestila jedan pramen iza uveta.

Vetar je prohujao kroz park i njenu kosu prebacio iza ramena. Usne su joj postale suve dok su joj oči neumorno istraživale ovo mesto. Tražila je nešto što će zadovoljiti njena očekivanja,nešto što će skrenuti misli sa svega ovoga ali kada je shvatila da u ovom malenom parku nema ništa osim drveća,klupa i po kojeg deteta koje lagano pretrči nadajući se da će pronaći neku igračku u travi,odustala je. Pogledala je u mene i shvatio sam da je umorna. Umorna od nečega,meni nepoznatog. Usna joj je pukla na ivici,pa je maleni mlaz krvi provirio i zasvetlucao. Kažiprstom sam obrisao tu crvenu malu mrlju,pa se pri mom dodiru naglo trgnula.

"Pukla ti je usna." reči su samo izletele preko mojih usana. Nisam ih mogao kontrolisati.

"Oh..." jezikom je prešla preko tog dela i pogled usmerila ka mojim usnama. Nekoliko trenutaka je gledala u njih kao omađijana. Podigla se na prste prislonivši dlanove na moja prsa. Odmakao sam malčice od nje. Znao sam šta želi. Ali to joj ne mogu ispuniti. Ne želim to jer ne osećam ništa prema njoj,a i da osećam jednostavno ne mogu...