Hunter
Cijeli svoj život, bio sam sam.
Ta samoća omogućila mi je da kroz godine izgradim zid dovoljno visok i jak, sastavljen od najjačeg željeza koje niko nije mogao da probije.
Uspio sam sebe da uvjerim da sam zaštićen. Jay je bio jedina osoba koja je smjela da taj zid dotakne, ali ne i da prođe kroz njega. Bio je još uvijek previše mlad da bi shvatio koliko mu je brat sjeban.
Ali da. Tih par godina stvarno sam bio uvjeren da su moji zidovi nepropustljivi, toliko jaki da sam sam sebe počeo postepeno da odvajam od emocija koje bih trebao da posjedujem kao svako normalno ljudsko biće. Postajao sam beživotan, nisam imao razloga da svako jutro ustajem, a najgore od svega je što mi ponekad čak nije bila bitna ni činjenica da imam razloga da ustajem.
Jay je bio taj razlog. Za njega sam i uspio da zaradim silne pare od borbi koje su postale moj jedini način da iz sebe izbacim emocije koje su ponekad znale da se nagomilaju bez moga znanja. Bijes koji sam trebao da osjetim nekoliko dana prije kada me je budala koja me ne zna uvrijedila, tuga zbog života koji vodim, sreća zbog činjenice da nisam sam i imam Jaya koji i ne zna koliko mi znači, i mnoge druge koje su me zajebevale na dnevnoj bazi.
Ukratko, bio sam zombi, stvorenje isisano svake trunke života.
Sve dok kroz moje zidove nije glavom prošla jedna plava cura sa najljepšim očima koje sam ikada vidio. Ne znam kako, ali od momenta kada smo prvi put pričali, već tada je napravila opasnu pukotinu koju ja nekako nisam primjetio. I zbog toga je ona nastavila da udara glavom sve dok nije stvorila prolaz sasvim dovoljan da može kroz njega da se provuče.
Prišla je bez straha mom srcu i dodirnula ga svojim nježnim rukama, i od tada, ja sam počeo da se dižem iz mrtvih.
Naravno, kada sam shvatio šta se dešava bilo je previše kasno da pokušam da vratim situaciju na staro. On je doprla do same moje srži i tu sjela bez namjere da ode.
Daria je postala dio mene bez da je ijedno od nas uspjelo to da shvati. Vezala me je za sebe i ostao sam bez izbora. Mogao sam jedino da je pratim i štitim od demona koji su je napadali sa svih strana.
Ona je postala moj anđeo čuvar. A ja njen pas čuvar, doveden ravno iz pakla.
Nezamisliv par. Možda i zato nismo uspjeli. Ona je previše dobra i zaslužuje nekoga ko je barem pola kao ona, jer njoj ravnog nema.
Ali...
Sad je kasno.
On je moja.
I moram da joj to nekako dokažem.
Malo je glupo što sam to shvatio 10 minuta nakon što je otrčala od mene, a ja sam ostao da stojim kao jebena statua gledajući za njoj sve do momenta kada je zaustavila taksi.
***
Iako je moj prvi instinkt nakon grandioznog i glupog shvatanja da ne mogu da pustim Dariu iz svog života bio da odem njenoj kući i ako treba kidnapujem je dok joj ne dokažem da i ja nju volim (jer iz nekog razloga nisam to uspio da joj kažem kada mi je i sama priznala kako se osjeća), odlučio sam se da ovaj put razmišljam glavom. Racionalno. Strateški. Jer realno, biće mi potrebna sva moguća pomoć koju mogu da dobijem prije nego što kleknem pred nju i molim je da mi oprosti.
Zato sam otišao kod Henrya i Vide, njegove žene. U proteklih nekoliko mjeseci, Jay i ja smo provodili dosta vremena sa njih dvoje, i usuđujem se i reći da par u Jayu vidi sina kojeg nikada nisu imali. To sam shvatio kada su predložili da ga usvoje nakon što Darijin advokat obavi svoj dio posla, što sad može uraditi dosta brže jer ne mora da izglađuje moju prošlost.
Pristao sam, naravno. Nisam glup. Znam da nisam sposoban da se brinem o njemu i budem mu roditelj kakvog zaslužuje. Ne mogu ni svoj jebeni život da stabilizujem.
***
"Hunter, dragi, otkud ti ranije?" Vida me je dočekala na vratima koja sam prethodno otključao. Automatski mi je prišla i pipnula mi čelo zabrinuto me posmatrajući za bilo kakvu naznaku bolesti. "Da li si dobro?"
Nisu navikli da ih posjećujem ovako rano. Bilo je tek dva sata popodne, a ja sam obično dolazio tek oko 5 kući.
Kući?
Da, mislim da je to pravilan izraz. Konačno imam kuću kojoj mogu da dođem. Imam čak i svoju sobu. Što zvuči pomalo djetinjasto, iskreno, naročito s obzirom da imam stan koji sam kupio svojim parama, ali on mi ništa ne znači. Sobu nikada nisam imao, a ni roditelje.
Sada... Usuđjem li se nadati?
Moram, jer ako izgubim nadu u nadu, kako ću onda da osvojim ponovo Dariju?
"Da, da. Dobro sam. Htio sam..." Uzdahnuo sam i nekoliko sekundio posmatrao Vidu. Daria je jedina osoba kojoj sam dozvolio da vidi moje emocije, a čak je i sa njom to bilo jako teško. "Htio sam popričati sa tobom o nečemu. Mislim... treba mi savjet."
Nije mi promaklo kako su Vidine oči zasijale i osmjehnula mi se široko uzevši me za ruku.
"Naravno. Hajde idemo u kuhinju, da ti najprije napravim nešto za jesti."
"Gdje su Jay i Henry?"
"Otišli su do parka. Neće ih biti cijeli dan. Henry je isplanirao iznenađenje za njega. Malo kasnije ga vodi u luna park." Blago sam se osmjehnuo i na trenutak, samo na milisekund, obuzela me je potreba da zagrlim ženu pored sebe.
"Stvarno ste mu pravi roditelji." Izustio sam to iako, iskreno, nisam namjeravao. Vida je zastala u hodniku i pogledala me sa suzama u očima.
"Oh, dragi. On je nama pravi sin." zastala je i pogledala me ispod trepavica. "Kao i ti. Ako to želiš, naravno."
Nekoliko sekundi sam stajao ukočen. Ovo je bila zamka. Previše emocija, koliko dobrih toliko i loših, za jedan dan. Ali...
"Volio bih to više nego išta." Šapnuo sam i dalje ukočen.
Vida me je zaskočila i dala mi majčinski zagrljaj. Prvi u mom životu.
***
Znao sam šta treba da radim. Vrlo je jednostavno, zapravo.
I sama Vida je rekla da treba samo da kažem ono što mi je na srcu.
Ali postoji problem. Nikada nisam bio dobar sa riječima. One jednostavno... ne vole da izlaze iz mene. Htio sam čak da predložim Vidi da mi napiše govor koji ću da naučim napamet, ali... To ne bi bilo fer prema Dariji. Ona zaslužuje da zna kako se tačno ja osjećam.
Zato sam sada ispred njene kuće, sa samo jednom misli u glavi.
Moram da je vratim.
Pokušao sam da ignorišem promjene koje su počele da se dešavaju u meni i oko mene. Odbijao sam da prihvatim da moj svijet počinje da dobija boje zahvaljujući malenoj plavuši koja je odbijala da me ostavi na miru. U početku stvarno jeste bila dosadna, ali čak i tad se sjećam koliko mi je bila privlačna.
U početku je jesam trpio zato što je u meni budila seksualnu agresivnost. Pa, i zato što sam jednostavno morao trpiti. Nisam imao izbora sa njenom tvrdoglavošću.
Uzdahnuo sam i na momenat poželio da mogu da se vratim u prošlost kako bih opalio sebi jednu dobru šamarčinu i objasnio sebi da moram da je držim na distanci jer ću samo da završim kao zaljubljena budala.
Ali onda sam odmahnuo glavom jer sam znao da ni na trenutak nisam zažalio što mi je Daria ušla u život, jer bez nje, upitno je da li bih ga još i imao. Jesam bio i više nego dobar u tuči, ali to nije značilo da se nije mogao naći neki lik koji bi me mogao prebiti do nepovratne granice.
Ona nikada nije odustala od mene. Sad ja njoj moram da pokažem da neću ni ja od nje.
Snijeg je padao, a ja sam kao budala jedno 5 minuta stajao ispred kuće Robinsonovih.
Kukavica, začuo sam maleni glasić u glavi koji mi nimalo nije pomagao.
Međutim, isposatvilo se da ipak neću morati da se mučim sa kucanjem i probijanjem u Darijinu sobu.
Zato što je ona sama izašla, zatvorivši vrata za sobom. Pomislio sam da je možda nekuda krenula, ali je došetala do mene i stala odaljena neka dva metra. Nisam ništa više htio u tom momentu nego da zatvorim distancu između nas i obgrlim je, zaštitim od samog sebe.
"Šta hoćeš, Hunter?" Upitala je umorno, a tako je i izgledala. Oči su joj bile crvene, a obrazi mokri, i znam da sam osjetio u grudima kao da se nešto slomilo. Prekrstila je ruke ispred sebe, štiteći se od mene.
"Kako... kako si znala da sam došao?"
"Roy mi je rekao kako stojiš ovdje već nekoliko minuta. Pretpostavljam da si došao da pričamo. Ne da mi buljiš u kuću." Klimnuo sam glavom i napravio korak napred sa ispruženom rukom u namjeri da joj dotaknem ruku, ali Daria je samo podigla svoj tužni pogled i odmahnula glavom. "Molim te, nemoj."
"Ja..." I ovdje nastaje jebeni problem. Pročistio sam grlo i pokušao ponovo. "Nisam baš najbolji sa riječima. Znaš to."
"Da." Ali odbijala je da mi pomogne. Zaboga, nije me u oči smjela pogledati.
"Nisam dobar sa riječima." Ponovio sam. "I zato nisam sposoban, i vjerovatno nikada neću biti sposoban, da ti kažem... Da ti dokažem, koliko mi je stalo. Ni moje geste ne mogu baš da pomognu. Znam da... Znam da sam te gurao od sebe i da sam odbijao da ti se otvorim. Da sam se par puta ponio toliko loše prema tebi da sada treba Bogu da se zahvaljujem što stojiš ispred mene."
Daria se malo uspravila i progutala pljuvačku, zacrvenivši se.
"I znam da te ne zaslužujem." Nastavio sam. "Samo sam htio da ti kažem da si ti, Daria, najbolja osoba koju sam upoznao u svom životu." Uzdahnuo sam i zatvorio oči jer je tako bilo lakše izbaciti riječi koje su se borile da ostanu u meni nakon godina šutnje. "Ti si mi preokrenula život, uzdrmala ga i uspjela da me vratiš iz mrtvog stanja u kojem sam se nalazio godinama. Probudila si u meni... Emocije. Zahvaljujući tebi, dozvolio sam sebi da ponovo imam snove. Pružila si mi priliku da okrenem novi list i počenm ispočetka iako nisi imala razloga da mi to pokloniš. Nisam ti bio niko bitan, nisi me dugo znala.
Ti si previše dobra za mene, Daria. To je jednostavno činjenica. Spasila si me, a ja sam te uništio. Ja sam bio... Slomljen. Život me je slomio. I mislio sam da će nastaviti da me slama. Ali ti si došla i spojila sve djeliće u jednu cjelinu. Napravila si od mene osobu.
Ali ne i čovjeka. To niko ne može da uradi osim mene samog. A jedini način na koji bih mogao da krenem ka putu da postanem čovjek, jeste da se najprije izvinim i zahvalim osobi koje mi je omogućila da uopšte za sebe mogu da mislim da sam jedan."
Izdahnuo sam i ponovo otvorio oči. Daria je i dalje stajala kao statua, i i dalje je odbijala da me pogleda u oči, ali su joj se suze tiho spuštale niz obraze. Htio sam da je zgrabim i odvedem negdje gdje ćemo da postojimo samo nas dvoje i više ništa neće biti bitno.
"Znam da mi nećeš lako dati svoj oproštaj i znam da to zaslužujem. Ali... Volio bih kada bi mi dala šansu da pokušam da ti se iskupim. To će vjerovatno da potraje godinama s obzirom na sranja koja sam napravio. Ali tome se i nadam."
Ovoga puta kada sam napravio korak prema njoj, nije se pobunila niti se pokušala izmaknuti. Ohrabren, uzeo sam njeno mokro lice u svoje ruke što sam nježnije mogao i natjerao je da me pogleda. Suze su se i dalje slijevale niz njene crvene obraze i šmrcala je svakih nekoliko sekundi, ali me je sama njena pojava svaki put ostavljala bez vazduha.
"Želim da dobijem godine kako bih mogao da ti dokažem koliko te volim, Daria. Nisam to rekao kada sam trebao, ali sada ti govorim. Daria, volim te. I želim da budem sa tobom. I obećajem ti da nećemo prekinuti dok god ti ne doneseš tu odluku. Neću više dozvoliti svojim nesigurnostima da mi upravljaju životom."
"Oh, Hunter..." Daria se bacila u moj zagrljaj i dočekao sam je sa širom otvorenim rukama.
Možda ova stvar sa govorom iz srca i nije tako loša.
Poljubio sam je u glavu i nastavio da udišem njen specifičan miris koji je za mene odavno postao personalna droga. Ne znam ni sam koliko smo tako stajali dok nas je njena cijela porodica vjerovatno gledala, ali u tom trenutku nisam mario.
"Da li to znači da mi opraštaš?" Upitao sam nesigurno. Možda se samo opraštala od mene, shvatio sam nakon nekoliko minuta kada sam primjetio da ne planira da se pomjeri.
"Naravno da ti opraštam, budalo. Nemaš pojma koliko dugo sam čekala da čujem te riječi od tebe." Sada se jeste malo odmaknula, ali samo toliko da može da me pogleda. "I usput, dobro da si se sjetio, zato što, da si odlučio doći samo sat vremena kasnije, bilo bi kasno."
"Stvarno?" Upitao sam, mada to nije bilo baš i pitanje, sa dignutom obrvom.
"Najstvarnije. I nisam ti rekla. Volim i ja tebe. Ali to sad i nije bitno zato što nas cijela moja porodica vjerovatno gleda kroz prozor. Znaš, moja mama me je tješila kada mi je Roy ušao u sobu da kaže da si ovdje. I mogu ti reći da nije izgledala baš najsrećnije kada je to čula. Uspjela sam da je smirim. Samo što moram da te upozorim da ćeš vjerovatno i njoj morati da se iskupiš sada kada ćete puno više vremena zajedno da provodite i..."
"Anđele."
"Hmm?" Primjetio sam da joj je mozak radio 300 na sat smišljajući šta će sljedeće reći, i zato sam uradio jedinu stvar za koju sam znao da će da je ušuti.
Prislonio sam svoje usne na njene i pokušao sa svojim usnama da joj pokažem svoju ljubav. Danas sam pričao dovoljno za narednih sedam dana.
Polako sam se odmaknuo od nje, bojeći se da bi samo mogla da nastavi da priča i onda ćemo ovdje da stojimo cijeli dan.
"Hunter?" Rekla je sa ogromnim osmjehom na licu dok su joj oči i dalje bile zatvorene.
"Molim, Anđele?"
"Volim te."
"Volim i ja tebe."