,,Vrati se da živiš sa mnom." Sedim mu u krilu na fotelji, nakon što smo se obukli, a on me drži za ruku i palcem je masira.
,,Miona će biti razočarana." Setim se nje, jer znam koliko joj znači što opet živimo zajedno.
,,Neće. Mislim da će joj biti drago, jer smo se pomirili."
,,Vidim da se sada dobro slažete. Izmirili ste nesuglasice?" Drugim ljudima bi to bilo čudno, da su njih dvoje u dobrim odnosima posle svega što je bilo zbog duga koji je Miona uzela od Danijela.
,,Opet se zadužila kod mene. Moram poštovati klijente." Nasmeje se.
,,Šta?? Zašto??" Ustanem naglo iz njegovog naručja.
,,Polako! Zezam te. Zbog tebe smo izgladili odnose." Povuče me za ruku te se vratim u njegovo krilo.
,,Marš. To nije lepo. Zamalo sam srčani dobila." Gurnem ga po ramenu.
,,Nisi mi odgovorila. Vratićeš se, zar ne?" Pogleda me sa nadom u očima.
,,Hoću. Ali samo zato što ti je preudoban krevet. Ukočila sam se na mom starom." Nasmejem se.
,,Ma nemoj? Ja mislim da ti je ovako u mom naručju najudobnije." Poljubi me u rame.
Začuje se kucanje na vratima koje me natera da ustanem i sednem u fotelju preko puta koje smo sedeli. Ne bih dozvolila sebe da me bilo ko zatekne u nepristojnom izdanju.
,,Da?" Odgovori Danijel.
U kancelariju udje devojka sa recepcije.
,,Izvinite, gospodine Petroviću, što Vas prekidam, ali isključili ste Vaš telefon. Došao je Miroljub Stojanović i zahteva sastanak sa Vama. Rekao je da je veoma hitno i da Vam odmah kažem."
,,Dobro. Kaži mu da sačeka pet minuta i onda da dodje."
,,U redu." Zatvori vrata za sobom.
,,Izvini. Posao zove. Ali radije bih sa tobom proveo vreme."
,,Nema veze. Videćemo se kad završiš sa poslom?"
,,Naravno. Budi spremna u pola 9. Obuci nešto elegantno. Upravo mi je dobra ideja pala na pamet." Ustane sa fotelje.
,,A gde idemo?" Pridjem mu i zategnem mu kravatu.
,,Tajna." Namigne mi.
,,Aa. Mrzim to kad radiš. Hoću da znam."
,,Saznaćeš kad odemo tamo. Hajde, uskoro treba da dodje Miroljub." Poljubi me.
,,Vidimo se." Izadjem iz kancelarije i krenem ka liftu.
Iz njega u tom trenutku izadje visoki čovek srednjih godina u crnom odelu. Za pojasom mu ugledam pištolj. Mimoidjemo se, ali se okrenem za njim i posmatram ga dok ne udje u Danijelovu kancelariju.
Verovatno njegov poslovni partner. Trebalo bi me biti strah zbog pištolja, ali znam da Danijel se bavi lošim stvarima i to je njegova svakodnevnica.
Udjem u lift i spustim se u pridzemlje.
,,Dovidjenja." Kažem Danijelovoj asistentkinji koja me iskulirala. Definitivno me ne voli.
Sada moram saopštiti Mioni da se selim i vraćam da živim sa Danijelom.
***
Nakon što sam obukla crnu haljinu koja je duga i ide uz telo, a na levoj nozi ima prorez, krenem da se šminkam. Tako otpočnem pripreme za izlazak sa Danijelom. Predpostavljam da ćemo ići u restoran, jer želi da se elegantno obučem.
,,A kada trebaš da se preseliš?" Upita Miona koja se takodje šminka, jer izlazi u grad sa koleginicom sa posla.
,,Ne znam. Još nismo o tome pričali. Samo me je pitao da se vratim." Dobro je podnela vest da se selim. Danijel je bio u pravu. Drago joj je.
,,Dobro. Kakav je on, možda te dočekaju spakovani koferi kada se vratiš sa dejta." Nasmeje se.
,,Moguće. Da uloknam kosu ili da je ostavim ovako?" Bog me je nadario ravnom kosom i zahvalna sam mu na tome. Ali ponekad poželim da je bar malo loknasta, a ne tako prosta.
,,Ostavi je tako. I onako imaš jos dvadeset minuta. Nemoj da kasniš."
,,U pravu si." Krenem da se prskam parfemom.
,,Ugušićeš ga, čoveče." Krene kašljati, jer sam preterala.
,,Izvini."
Obujem crvene štikle i stavim crvenu kožnu torbicu na rame. Spremna sam.
Petnestak minuta kasnije idalje sam u stanu te odlučim da napišem Danijelu poruku, jer kasni. Pitala sam ga da li se zadržao na poslu i kada će doći. Nije odgovorio.
Odlučim da pitam telohranitelja koji je ispred. Možda su se čuli.
,,Izvini. Jesi se čuo sa Danijelom? Trebamo izaći sada." Obratim se telohranitelju koji sedi na stolici ispred stana. Nekad mi je stvarno žao, jer se dosadjuje, ali on odbija da nam se pridruži.
,,Nisam, gospodjice." Klimne odrično glavom.
,,Hvala ti. I zovi me Katarina."
,,Ja to iz navike." Nasmeje se.
Taman kada stisnem bravu da otvorim vrata i udjem u stan, zazvoni telefon. Istinktivno se uhvatim za torbicu, jer pomislim da zvoni meni.
,,Izvolite, gospodine Petroviću." Javi se telohranitelj na svoj telefon i iste sekunde se okrenem ka njemu.
,,U redu." Završi poziv.
,,Šta je rekao?"
,,Gospodin ne može doći, došlo je do promene planova."
,,Je l rekao zbog čega?"
,,To morate njega da pitate." Slegne ramenima.
Uzmem telefon iz torbice i ne ugledam nijedan poziv, a ni odgovor na poruku. Krenem da ga zovem, ali poziv uporno odlazi u mejl box. Izgleda da je iskljucio telefon.
Razočarano se vratim u stan, a tu me dočeka Mionin zbunjen izraz lica.
,,Što si se tako snuždila?"
,,Peomena planova. Za džaba sam se spremala." Sednem na kauč u dnevnoj i prekrstim ruke.
,,Nije džaba. Ideš onda sa mnom. Hajde. Diži guzicu!" Povuče me za ruku te ustanem.
,,A gde idemo tačno?"
,,U klub." Izadjemi iz stana, a telohranitelj odmah ustane.
,,Gde idemo, Katarina?" Nasmejem se kada ne kaže 'Gospodjice' kao što često govori.
,,U provod."
,,Moram da javim gospodinu Petroviću Vašu tačnu adresu."
,,Naravno." Prevrnem očima, ali nisam ljuta. Znam da Danijel brine o meni i želi da zna gde sam, jer ima neprijatelja.
Miona mu kaže adresu, a on obavi poziv. Po onome što sam čula, ne priča sa Danijelom, što je i razumljivo. Danijel ne isključio telefon. Zbog toga je javio Danijelovom obezbedjenju gde idemo, a oni će reći Danijelu.
,,Mislim da ovo nije dobra ideja, Katarina." Kaže telohranitelj kada se smestimo u auto sa kojim će nas on viziti.
,,Zašto to misliš?" Sumnjivo ga pogledam, jer od kako je obavio poziv čudan je. Non stop gleda iza nas.
,,Zabranjeno mi je da Vam kažem." Pogleda me u srednji retrovizir.
,,Sada me brineš. Reci mi!" Stavim ruku na njegovo rame.
,,Zabranjeno mi je."
,,Ja ti dozvoljavam i obećavam da nećeš dobiti otkaz ako mi kažeš!"
,,Gospodin Petrović je upucan." Okrene se ka meni.
,,Molim?" Stavim ruku preko usta, a sve oko mene kao da je u tom trenutku stalo.
_
Ostavite komentar i zvezdicu.🌸