REBEKA
Nisam mogla zaspati do rane zore. Bože, da li se ja zaljubljujem u Španca? Ne mogu da verujem. Nisam mogla zaspati, sve vreme razmišljajući o njemu. Njegovom izgledu, divnim rukama. U njegovom zagrljaju se zaista osećam blagosloveno.
Spavala sam svega dva sata i onda me je probudio Maurizio, lupao je nešto dole u kuhinji. Sišla sam dole i želela da ga oteram dođavola, međutim, iznenadila sam se videvši Viktora dole. Sva sam raščupana, spavala sam dva sata, nemam trunke šminke na sebi. Nosim pidžamu sa Miki Mausom. Vau, divan prizor. Sramota me mog izgleda, i sva moja ljutnja je nestala.
- ,,Viktore? Otkud ti ovde?" , pitala sam zbunjeno.
- ,,Došao sam po tebe." , i dalje sam ga gledala upitno ,,Idemo u Španiju."
- ,,Kako to misliš?"
- ,,Upravo objašnjavam tvom bratu." , gledam u Maurizia, uopšte mu se ne sviđa Viktorova ideja. Vala nemam pojma što me Viktor želi voditi tamo, ali definitivno i do pakla idem sa njim.
- ,,Zašto idemo tamo?"
- ,,Bilo bi dobro da se spremaš, jer nam je let za sat vremena."
- ,,Ići ćemo, u redu, samo mi objasni."
- ,,Iskreno, Beka, ne znam koliko je pametno da se vraćaš u domovinu. Šta će reći majka i otac na to?"
- ,,Upravo sam ti objasnio da i idemo zbog toga." , kaže Viktor Mauriziu.
- ,,Kako misliš zbog toga?"
- ,,Tiče se stola."
- ,,U redu. Idem se spremiti." , rekavši ovo otišla sam do sebe i presvukla se uzevši svoje dokumente. Čak se i do sprata čuo Maurizio koji ubeđuje Viktora da nije pametno da me vodi tamo i slično.
Sišla sam dole i zagrlila Maurizia. Nevoljno mi je uzvratio zagrljaj i Viktor i ja smo napustili kuću.
Ceo let je ćutao. Nije mi baš jasno o čemu se ovde radi. Zašto se sa Viktorom vraćam kući, mada ne znam. Nije ni bitno. Bitno mi je da se vraćam kući i da Viktor ide sa mnom. Sve vreme sam ga gledala opčinjena njegovom lepotom. Kako može neko biti ovoliko lep?
Čim smo sleteli na aerodrom u Španiji, čekao nas je auto ispred. Uhvatila sam ga za ruku, no delovao je previše hlasno. Zbunjuje me ovo njegovo stanje. Šta mu ovo znači?
Stigli smo ispred poznate zgrade. Zgrade gde se održavaju sastanci. Videla sam aute ispred, znači, sastanak je u toku. Ali mi i dalje nije jasno zašto smo došli ovde.
Viktor je potpuno normalno prošao pored ljudi koji čuvaju vrata. Niko ga nije ni pokušao zaustaviti.
Pre nego što je pošao otvoriti vrata, uhvatila sam ga za ruku i zaustavila.
- ,,Viktore, šta ćemo ovde? Plašiš me."
- ,,Zašto?"
- ,,Tamo su moji roditelji, drže sastanak, šta ćemo mi ovde. I jako si čudan."
- ,,Ubrzo će ti sve biti jasno." , jeza je prošla kroz moje telo nakon ovoga što je rekao. Zatim je otvorio velika vrata i ušao, držeći me čvrsto za ruku. Ali onako nasilnički, i nije mi delovalo kao da je iz srca.
Viktor je upucao dva člana stola, majka i otac su odmah skočili. Zašto niko ne reaguje? Pokušala sam istrgnuti svoju ruku, ali nisam mogla.
- ,,Rebeka.." , tata me je gledao razočarano. O čemu se ovde radi. Zašto niko ovog čoveka ne pita kako sme ubiti ona dva člana. Zašto niko ne uperi pištolj u njega.
- ,,Danas zvanično preuzimam ovaj sto, i Rebeka će se udati za mene. Starešine se slažu sa ovim." , iskolačila sam oči. Ovo je sto moje porodice. Jako sam se iznervirala i istrgla svoju ruku.
- ,,Šta lupetaš ti, ovo je sto moje porodice. Nema nikakve veze sa vama."
- ,,Očigledno ti tata i mama nisu rekli sve."