Već je odavno svanulo.
O onome što se desilo neću nikome pričati.
Otuširala sam se kada sam stigla doma.
Antonio je spavao u sobi pa se nisam toliko brinula.
Spustila sam se u kuhinju i odlučila sebi naoraviti nekakav doručak.
Ali, ni za to nemam volje. Jedva da hodam.
Antonio: "Jutro"
Mrzovoljno mi se obrati i upali aparat za kavu.
Samo sam prešutila jer nemam snage, a ni volje za pričom.
Antonio: "Mila, rekao sam dobro jutro"
Rekao je malo glasnije misleći da ga prvi puta nisam čula, ali jesam.
Ja: "Jutro"
Kratko, tiho, ali jasno sam mu odgovorila i stavila dva tosta da se peku.
Antoniova ruka me u trenu povukla, ali sam ju automatski i u strahu izvukla.
Antonio: "Mila, što se događa? Zašto me se odjednom bojiš?"
Ja: "Ne bojim te se"
Histerišem. Ne smijem histerisati. Odat ću se.
Antonio: "Zašto ti je vrat plav?!"
Njegova zabrinutost je bila sve veća. Pomaknuo mi je kosu u stranu, a onda rukave od majice povukao na gore.
Samo sam skrenula pogled ne rekavši mu ništa.
Antonio: "Mila, pitam te po posljednji put, što se događa? Sva si plava!"
Sve što sam držala u sebi, isplivalo je.
Suze su potekle i samo sam mu se bacila u zagrljaj.
Vrisak, kojeg sam oustila iz sebe, bio je toliko snažan da sam mislila kako će svaki prozor u kući pući.
Antonio: "Hej, hej. Polako. Šššš... Smiri se pa mi objasni"
Stegao je ruke oko mene i otisnuo nekoliko poljubac meni u tjeme. Dopustila sam sebi da se isplačem, a onda se smjestila na stolicu.
No, bojala sam se pustiti Antonievu ruku.
Ja: "Toni... J..."
Uzdahnula sam duboko pokušavajući doći do zraka dok mi je Antonio brisao svaku suzu s obraza, ali bezuspješno.
Ja: "L...Leonardo... Tvoj prijatelj... prisilio me, Antonio!"
Ponovno sam vrisnula i snažno zaplakala prisječajući se te brutalnosti. Ni najgorem prijatelju nebi poželjela takvo nešto.
Nije pokazao nikakvu reakciju, ali me povukao u zagrljaj i dopustio mi da se isplačem.
Prvi dan kog psihologa je prošao okej.
Valentina je zaista draga i pomogla mi je da prvo riješim neke sitne probleme.
Što je meni jako bitno, ne tjera me da joj odmah kažem zašto sam zapravo na razgovoru.
Sljedeći razgovor je za tjedan dana u isto vrijeme.
Antonio: "Naši su stigli. Mama me već zvala i pitala je gdje smo. Rekao sam im da smo otišli na ručak. Kako je prošlo?"
Ja: "Dobro, psihologica je dobra"
I dalje nemam baš pretjerane volje za životom.
Jučer smo se sastali s Leonardom. Ispričao mi se, rekao je da se ne sjeća što se dogodilo, ali da se probudio gol u sobi.
Ne znam hoću li mu moći oprostiti, ali znam da mi treba dosta vremena.
Antonio: "Umm, nije moje da se mješam, ali volio bih da posjetiš ginekologa..."
Iznenađeno sam pogledala u svoga brata koji je vozio.
Ja: "Ti to ozbiljno?"
Antonio: "Samo želim da budemo sigurni kako je sve u redu. Sex nije mala stvar pogotvo jer si bila nevina"
Skrenula sam pogled i duboko izdahnula.
Ja: "Razmislit ću o tome"
Nikad nisam mislila da ću ovakve razgovore voditi baš s vlastitim bratom.
Ali bolje s njim nego s majkom.
-
Prišla sam majci i pozdravila ju, a zatim i oca.
Mama: "Nadam se da su sve stvari u kući čitave"
Naravno, mama se morala našaliti i baciti neku glupu foru.
Ja: "Sve je čitavo, ne brini se"
Pokušala sam biti što veselija, baš kao što sam prije bila, ali mi ne ide.
Otac: "Ja se idem odmoriti. Vidimo se kasnije"
Mama: "Ajde, ljubavi. Sad ću i ja"
Poljubili su se, a onda je tata otišao u sobu.
Mama: "Idem i ja, vas dvoje, ne želim da se poubijate dok se mi ne probudimo. I, Mila, dosta si blijeda. Sve u redu?"
Ja: "Da, mama, sve je u redu. Samo sam dobila. Znaš kako sve to ide"
Nabacila sam nervozan osmjeh i krijomice pogledala u Antonia koji se također uplašio.
Mama: "U redu, vidimo se kasnije"
Odahnula sam kada sam začula zatvaranje vrata spavaće sobe.
Pogledom sam potražila daljinski, ali mi je telefon zazvonio.
Ja: "Dobar dan"
Javila sam se jer je broj kojeg nemam spremljenog u telefonu.
Mihael: "Hej, nadam se da ne smetam. Ne mogu dobiti tvog brata pa sam se sjetio tebe"
Od kud mu moj broj telefona?
Ja: "Ovaj ne smetaš, Antonio je baš pored mene. Da ti ga dam?"
Mihael: "Bilo bi lijepo od tebe"
Antonio me zaintigrirano pogledao i prihvatio moj mobitel u ruku. Prislonio je slušalicu na uho i započeo razgovor.
Antonio: "Halo?... Da... Dobro, ajde... Ponesi pivo"
Nešto se nasmijao, a onda nastavio.
Antonio: "Dobro, vidimo se onda i evo ti Mila"
Primim nazad svoj telefon i vratim slušalicu na uho.
Ja: "Hej, što si trebao?"
Mihael: "Samo da provjerim koju pizzu voliš. Dolazim večeras s Jakovom i Leonadrom. Muška večer, ali nebi bilo fer od nas da tebe ostavimo samu"
Progutala sam knedlu u grlu i automatski pogledala u Antonia koji mi je pokazao da već sve zna, ali i da se smirim.
Ja: "Ovaj, ja neću ništa. Hvala vam, samo se vi družite"
Začujem smjeh s druge strane pa mi leptirići prorade u stomaku.
Mihael: "U redu, onda neka to bude iznenađenje. Vidimo se, Mila"
I poklopio je. Spustim telefon i pogledam u Antonia.
Ja: "Znaš li da i Leonardo dolazi?"
Antonio: "Znam, obavješten sam o tome"
Izdahne duboko i ustane s kauča. Prije nego li nestane iz dnevne sobe pogleda me i otisne mi poljubac u čelo.
Antonio: "Ne brini. Dok sam ja tu, nitko ti ne smije ništa"
Nisam znala da uopće ovakav Antonio postoji. Tako brižan i zabrinut za mene. U ovih nekoliko dana jedva da me pusti samu ići na wc. Čak nije ni izašao nigdje.
-
Cijelo popodne je padala kiša i davala mi do znanja kako je ljeto već uveliko gotovo i da jesen vlada gradom.
Dekica me grijala i pomagala mi da budem opuštenija i smirenija sve dok nisam čula zvono na vratima.
Antonio: "Ja ću!"
Toni je istrčao iz kuhinje i otrčao prema vratima.
Roditelji su već obaviješteni o našem druženju, ali ih neće biti. Mama samo da očisti kuhinju od večere i idu na vikendicu do sutra.
Iz hodnika začujem muške glasove, sve osim Leonardovog.
Jakov: "Leo je otkazao, nije želio reći razlog"
Prodrhtala sam i čvrsto stegnula dekicu. Otkazao je?