Alesio
Život ti da onoliko koliko možeš da podneseš. Nikada više. Nikada manje. Nju sam imao poslednje dve decenije. Od devojke koja mi je golicala kožu bez dodira, i smeštala osmeh na lice postala je moj omiljeni deo dana. Bila je svila koja je klizala niz moje ruke. Uvukla mi se pod kožu, u krvotok, u srce... Postala je moja žena a da je pre toga nikada poljubio nisam, ne na način kako muškarac ljubi ženu. Ona je predivna devojka kojoj sam dao obećanje, istovremeno dajući i sebi jedno – ono što me je u noćima koje su usledile sprečavalo da učinim što sam žarko želeo. Zabranio sam sebi, i obećao da ću čuvati njeno srce.
Oženio sam je jer je to bio dil koji je oboma odgovarao. Mesec dana pre nego što mi je zatražila razvod, doživeo sam nešto što me je prodrmalo iz korena. Zemljotres je danima pomerao tlo po kome sam hodao. Pismo mog oca. Znao je da se nikada ne bih oženio. Sve što sam od žene želeo mogao sam bez te glupe ceremonije dobiti. Odrastao sam u braku koji je iz velike ljubavi nastao, a onda stvorio strance. Živeo sam u kući gde su se roditelji bili ništa drugo nego cimeri koji su pred svetom ljubav glumili. Ja to sebi nisam želeo. Niti sam želeo svom detetu koje je sasvim logičan sled događaja. Bezbroj puta sam im to rekao.
Ali ono što je pripadalo mom ocu, sav taj sjaj, luksuz, svu moć – to sam želeo. To mi je pripadalo! Ali bio sam spreman toga se odreći samo kako ne bih doživeo tu njihovu „sudbinu", i kako njihovu želju ne bih ispunio.
Nju nisu želeli. Ona nije bila žena za mene. Ona je... neko koga je i porodica odbacila. Ja nikada ne bih mogao. Očito je već tada bila duboko pod mojom kožom, samo sam ja bio mlad i zelen, i glup da to shvatim.
Brakom smo oboje bili na dobitku. I moj brak dok je ona bila tu nije nalikovao na brak mojih roditelja. Sibir koji je vladao u mojoj porodičnoj kući u našoj pretvorio se u Havaje.
Moj otac je pre mene znao da je volim. Udario je kontru i bilo je baš onako kako je želeo. Oženio sam se.
Da, godine su trebale da od prijatelja, cimera i slučajnih prolaznika dospemo do ljubavnika... Ali kada se desilo ništa više nisam mogao da poželim. Jedino nju. Jedino nas.
Danas, sa toliko veselja, toliko radosti sam pogledao u nebo i zahvalio starom. Da nije postavio glupi uslov i da nije izgovorio reči zbog kojih sam ga prezreo, Tiara i ja ne bismo dobili drugu šansu. Nikada.
„Da majko, dobro si informisana, Tiara jeste trudna." Prevrnem očima toliko da sam se skoro deportovao u drugu dimenziju.
Cikne toliko da mi gotovo probije bubnu opnu. Odmičem telefon od uha. „Savršeno! Postaću baka! Čekaj, tvoje je?"
Puhnem kroz nos. „Prekidam vezu."
„Ne, ne, čekaj!" Viče. „To znači da ćete zaustaviti proces usvajanja."
„Nećemo."
„Ali... zašto? Sada kad..."
„Majko."
„Dobro, radite šta želite, ali ja i dalje mislim da je to greška. Pazi samo da ti udomljavanje ne postane hobi."
„Sad si zaista preterala." Prekinem vezu, pa protrljam čelo. U trenu me je iznervirala. Onda ustanem, sklopim lap top ostavljajući sve jer moram da se vidim sa socijalnom radnicom, zatim imam jednu poslovnu večeru.
Tiara je čula priču devojčice kojoj je istog trenutka poželela da pruži dom. Sve. Previše ju je priča te devojčice podsećala na njenu. Nisam ni pomislio da bi mogao postati otac i to tinejdžerke. Kada ju je Tiara upoznala nisam bio u državi. Nakon što sam je i sam upoznao, u vrlo kratkom roku, postalo mi je jasno šta je sve to što je Tiaru magnetski privuklo toj devojčici zelene kose. Britak jezik, sarkazam kojim je začinila svaku misao koju bi izgovorila na glas, i onaj buntovnički stav. Oči su joj tamne, gotovo crne i iz njih tako sija sirova inteligencija. Pet sati smo proveli sa njom kako bi i ona morala da donese odluku i mišljenje o nama kao potencijalnim usvojiteljima. Tiari je rekla da je lepa, ali da je previše dobra i mekana. Mene je pogledala nekako ispod obrva i rekla da imam odličan smisao za humor.
Izabel Alves je postala Volton. „Najviše sam srećna što sam se oslobodila prezimena one nesrećnice." Prokomentarisala je jedan dan sedeći u dnevnom boravku i podižući pogled sa tableta. Onda nas je oboje obuhvatila pogledom. Oči su joj po prvi put od kada sam je ugledao zasuzile. Na usnama joj je osvanuo smešak. „Gracias."
„Dušo..." Tiara je uz napor ustala, izvlačeći se ispod moje ruke prebačene preko njenog ramena. „Ja, ljudi, ja baš ne volim da govorim o osećanjima, malo mi je bed... estúpido!" Namrgodila se. Primetio sam da kada god se oseti ugroženo progovara na španskom. „Znam da sam vas živcirala i da sam bila namćor proteklih meseci, ali... Ja sam samo želela da budem sigurna da me i vi nećete ostaviti."
„Dušo, nikada te nećemo napustiti..." Tiara se smesti pored nje. Izabel spusti telefon. Ja ih posmatram. Osmhne se Tiari, pa osloni ruku na njen obli, veliki stomak. Od kada joj je Tiara ispičala svoju priču mala se malo primirila.
„Mala, samo da se i ja oglasim, bio sam na korak do podnošenja reklamacije." Podignem ruku, kroz šalu kažem.
Široko se osmehne. „Ljudi, ja mislim da sam vas baš zavolela." Tiara se rasplače. „Hej, hej, guapa, ne plači. Dios mio, nisam želela da plačeš zbog mene." I mala je na ivici suza.
„Izabel..." Pozovem je, pa namignem. „Hormoni su to." Tiara me pogodi jastukom u sledećem trenutku.
„Alesio, naruči nam večeru, pametnije je." Dižem ruke i ustajem. Kroz mesec dana u ovu kuću ulazi još jedna žena. I dok koračam ka stolu gde sam stavio mobilni čujem da pre toga u posetu dolazi ni manje ni više nego Karlota. Glavobolja u najavi! Znam samo da joj je baba bila bolesna i da je poslednje mesece provela u Meksiku, zato je nije bilo.
Još jedan događaj koji je mene šokirao bila je automatska zaljubljenost moje majke u Izabel.
____________
Evo i jedno iz Alesiove perspektive 🤩
❤️❤️❤️❤️❤️