Noa
Trenuci su prolazili kao večnost dok su se naši oprezni koraci polako približavali visokoj, beloj kapiji ukrašenoj urezbarenim ružama.
Od trenutka kada smo pristali na ovo, znali smo da to ne može biti ništa dobro i bili smo spremni da prodamo svoje živote za onu malu mrvu nade koja nas je strpljivo čekala.
Moji prsti su odlučno krenuli ka zvoncetu ali pre nego što sam uspeo da dotaknem glatku površinu vrata su se automatski počela otvarati. Polako sam spustio ruku po kraj tela i kraičkom oka pogledao u Danijela. Njegov pogled je bio zakovan na prizor ispred dok mu se na čulu pojavila tanka linija koja je odavala neku sasvim drugačiju pojavu.
Vazduh je postajao sve teži dok sam posmatrao veliko dvorište ukrašeno raznim vrstama cveća koja su bila samo u ljubičastim nijansama pa sve do bele. Popločana bela staza je vodila ka velikoj vili sa nežnim crtama koje su upućivale na nekadašnji dizajn sa naznakom modernog doba.
„Imam osećaj kao da se ovde radi o nečemu mnogo komplikovanijem."
Rekao sam najednom u pokušaju da rasteram ovu tišinu i osećaj koji je obavio naše misli poput gustog oblaka dima.
„Šta ako je sve ovo laž?" Rekao je hladno.
„Šta tačno želiš da kažeš?"
Pre nego što mi je odgovorio velika siva vrata su se otvorila a nas je obavio hladan vazduh i slabašno svetlo koje su bacale sveće u bezuspešnom pokušaju da rasteraju mrak oko sebe.
Bat koraka je odzvanjao između hladnih zidova, podsećajući nas na ozbiljnost ove situacije i terajući nas da, svakog trenutka, preispitujemo našu odluku.
Pogledom sam prelazio preko starog nameštaja koji se savršeno uklapao uz staromodan dizajn, pa sve do velikih stepenica oivičenim belom ogradom sa unikatnim urezbarenim šarama.
„Zdravo?"
Rekao sam malo glasnije dopustivši da me hladnoća obavije u potpunosti i da na trenutak zavlada mojim umom budeći mir u mojoj duši.
Napetost koju sam do malo pre osetio je polako nestajala i moji mišići su polako počeli da se opuštaju u ništavilu koje je imalo smisla u mom razuzdanom umu.
Poželeo sam da postanem deo njega, da osetim taj spokoj za kojim sam oduvek žudio, dok su misli i sećanja polako bledela u ništavilu.
Uživao sam u tami i nepostojanju koje je za mene predstavljalo mir i spokoj. Nisam želeo da se ovo ikada završi ali bilo je tu nečega čudnog, nešto što je želelo da naruši moj spokoj.
Laž.
Misao je bila toliko daleka , da sam jedva mogao da razumem ali već u sledećem trenutku shvatio sam značenje te reči i sve što sam zaboravio polako je počelo da se vraća u moju svest.
Trgao sam se i pre nego što je moje telo uspelo da dotakne pod ispružio sam ruke i dočekao se na njih zanemarivši bol kada su moji dlanovi i kolena došla u kontakt sa tvrdom površinom.
Polako sam se ispravio i okrenuo ka Danijelu koji je samo tako stojao i zurio negde u daljinu. Na trenutak sam se uspaničio i spustio ruke na njegova ramena u pokušaju da ga probudim iz transa u kome sam i ja do malo pre bio.
Ovo mesto je bilo sasvim drugačije, a ova stvorenja su bila nešto što nisam mogao da razumem...
Naježio sam se od same pomisli na to dok su mi se reči male devojčice premotavale u glavi....
.
.
.
.
Tišina oko nas se poigravala sa našim umovima i jedino što ju je kad-tad prekidalo, bilo je šuškanje lišća na tankim granama čempresa od blagog naleta vetra. Cvrkut ptica je zamro u nekom trenutku dopuštajući samoći da nas obgrli koja je sa sobom nosila ključ naših najmračnijih misli.
Želeo sam da verujem. Želeo sam da zgrabim tu lažnu nadu koja je za mene predstavljala nit spasa, nit koja bi me spasila iz večnog ambisa u koji sam propadao.
Na samom kraju ove zamišljene staze nalazi se auto sa kojim ćemo, neprimetno uspeti da se odvezemo do aerodroma i privatnim avionom odletimo za Rumuniju. Zašto tamo? Samo znam da se negde tamo nalazi Lusi, bar po njegovim rečima.
Stegao sam ranac i konačno pogledao u Danijela koji je koračao tik ispred mene. Nešto me je kopkalo već neko vreme.
„Nešto mi ne govoriš." Odlučno sam rekao jednoličnim glasom.
Vreme je prolazilo i mojim umom je vladao potpuni haos, dok sam pokušavao da zadržim bar jednu misao duže, pre nego što bi došla sledeća.
„Upravu si."
Konačno je progovorio i više nije zvučao kao Danijel koga znam.
Sva toplina njegovog glasa je nestala dok su te reči sve više udaljavale nit nade koju sam očajnički pokušavao da zgrabim.
„Video sam nekakav simbol u njenom umu. Kao da je bio ugraviran u njenoj duši, zakopan i zaključan sve dok nije pronašla ključ za skriveni delić duše..."
Posmatrao sam ga kako se gubi u bolu terajući reči koje su uporno zapinjale u njegovom grlu. Nagla promena u njegovom stavu me je na trenutak iznenadila zbog čega mi je trebalo par trenutaka da shvatim značenje onog što je rekao.
Otvorio sam usta da izgovorim nešto ali umesto toga žustro sam stavio ruku na Danijelovo rame dok je jeza prolazila čitavim mojim telom. Bez trenutka oklevanja je stao kad i ja dok smo pogledom prelazili preko beskonačnog zelenila.
Hladnoća nas je obavila budeći u nama strah koji je pretio da zavlada našim umovima i odbaci svaku racionalnu misao koja bi sprečila da napravimo neku glupost.
„Ko si ti?" Rekao sam malo glasnije posmatrajući malu devojčicu ispred nas.
„Tako mi je žao što sam vas uplašila. To je stvarno nepristojno sa moje strane." Rekla je odmahujući glavom dok je dugačka bela kosa poskakivala po njenim leđima.
„Moje ime je Anabel."
Rekla je sa osmehom koji je bio predodređen da istopi srca. Taj osmeh i velika ljubičasta mašna bi svakog mogla odvrati od njenog mrtvog pogleda dva ljubičasta oka.
Kikot je napustio njena usta pre nego što je izgovorila
„Neću vas povrediti, ovde sam da vam pružim pomoć."
"Bolje da te pitam šta si ti?"
Oprezno sam je posmatrao dok je u mojim očima tinjao plamen mržnje, spreman da se razbukta svakog trenutka.
„I zašto bi ti pomogla nama? Šta želiš?" Rekao sam stiskajući šake.
„Moj gospodar me je poslao k vama."
Rekla je kao da je to nešto što nam treba biti očigledno, pre nego što se poklonila i još jednom zakikotala i stavila ruku na usta potpuno ignorišući moje prvo pitanje.
„Rekao je da vas dovedem, jer samo vam on može pomoći sa tim vašim lovom na vendiga."
Sumnja je sve više rasla u meni potiskujući strah koji je ostavljao samo bledi trag za sobom.
„Šta tvoj gospodar želi za uzvrat?" Danijel je hladno upitao.
Anabel je stavila ruke iza leđa i polako počela da se klati na prstima.
„To ćete morati njega da pitate. Požurite sa odlukom jer nemamo još mnogo vremena."
„Kako da znamo da je to istina, i da nas nećeš ubiti?"
„Ne možete da znate." Rekla je i slegnula ramenima. „Ali samo da znate, ako vas moj gospodar traži onda definitivno želi nešto od vas." Rekla je značajno....
Želim da ih pobijem sve....
.
.
.
.
.
„Deni!" Viknuo sam malo glasnije drmajući njegovo ukočeno telo.
„Nemoj dozvoliti da te taj osećaj zavara! Ne zaboravi ko si."
Rekao sam siguran u to da i on proživljava isto što sam i ja. Gubio je svaki kontak sa realnošću odlazeći na neko nepoznato mesto...
„N-noa?" Izgovorio je dok je haos vladala njegovim umom a zaborav povlačio svoje niti sa njegovog srca.
Veo tame u njegovim očima se polako povlačio otkrivajući zelenu boju tamnog prolećnjeg lišća.
Njegovo telo je polako počelo da gubi oslonac i pre nego što je završio na čvrstom drvenom podu, moje ruke su stigle da ga prihvate. Njegove oči su se na trenutak sklopile i kada ih je ponovo otvorio njegov pogled nije bio isti. Na trenutak sam zadržao dah dok je i tračak sreće polako bledeo.
Njegove crvene oči su me posmatrale oštro prelazeći preko mog vrata pa sve do ruku koje je želeo da pokida.
Ustuknuo sam par koraka u nazad stavljajući ruku za pojas na kome se nalazilo tanko sečivo koje bi savršeno prošlo kroz vampirovu kožu sve do mračnog srca uništavajući njihovu okrutnu dušu.
„Ne radi to Deni, molim te."
Prošaputao sam dok sam posmatrao njegove potpuno crvene oči i očnjake koji su bacali zloslutnu senku na njegove usne.
Oduvek sam mislio da ga mogu ubiti, da olako mogu ubiti bilo kojeg vampira... Istina je da njega nikada nisam želeo da ubijem... Bio sam povređen, zamrzeo sam sebe i svoju nesposobnost da utičem na događaje koji su određivali moj život. Bilo mi je muka da svi drugi odlučuju o meni, svi osim mene samog. Mrzeo sam da svima bude marioneta, krpena lutka koju bi bacali u kom pravcu požele, ne mareći da li će biti iskidana ili ne, zašili bi je i ponovo bacili....
Prvi put sam dopustio da moje misli preplave svako moje čulo i da na trenutak zavladaju mojim telom. Ovaj trenutak ne pažnje je iskoristio i zaleteo se na mene velikom brzinom i pre nego što sam mogao i da udahnem njegovi oštri zubi su proboli moju mekanu kožu ramena.
Vrisnuo sam nemoćno padajući na kolena zajedno sa njim dok je tuga gušila moju dušu a bol mutila moj razum.
Suze su se oblikovale u bojim očima i peckale moju dušu. Slabašna misao je prostrujala i probila sa kroz sve druge sve više osetivši hladan metal u svojoj ruci.
Suze su se još više slivale niz moje lice dok sam je stezao sve čvršće i prinosio Danijelu.
Svakim centimetrom moja ruka se sve više tresla a oštrica poskakivala u njoj dok sam stiska zube a suze su sve više navirale.
Ne mogu to da učinim.
Ispustio sam oštricu nemoćan da učinim ono što sam nameravao toliko dugo...Izneverio sam te Lusi...
Opet sam te izneverio....
Sa svojom drhtavom rukom sam obgrlio njegovo telo i naslonio glavu na njegovo rame dopuštajući svojim suzama da nakvase njegovu majicu dok je život sve više isticao iz mene.
„Žao mi je Dani... Ne želim da se sve ovako završi.... Pogrešio sam i izneverio sve vas. Kada se probudiš, molim te nastavi tamo gde sam ja stao i učini sve što je moguće da je spasiš. Žao mi je što sam odbijao da te saslušam i što sam bio takav kreten. Konačno se osećam lakše kada sam priznao to, kada sam ti rekao da i mene sve to boli i da mi je žao...Oduvek sam te voleo kao brata... Zavideo sam ti i mrzeo sebe... "
Reči su sve teže prelazile preko mojih usta dok je mrak sve više mamio moju umornu dušu spremnu da se oslobodi svog bola kog je nosila sa sobom i da ga zauvek ostavi za sobom kao pečat svog postojanja.
Stisak njegove ruke na mom ramenu je popustio i uskoro njegova glava se polako odmakla od mene.
Kroz polu otvorene oči sam posmatrao njegove crvene oči iz kojih je tekla tamna tečnost oblikovajući dva potoćića koja su se mešala sa mojom krvi koja je kapala sa njegovih zubu i usana.
„Meni je žao..." Rekao je dubokim glasom pre nego što je sve postalo crno.
Da li se sve ovako završava za mene?
Polako sam otvorio oči sa gorkim ukusom u ustima i blagom glavoboljom.
„Š-šta...?" Teško sam izgovorio.
„Dao sam ti moju krv kako bi te vratio nazad , pre nego što nas zauvek napustiš." Rekao je Danijel sa suzama u očima i drhtavim glasom.
„Zamalo sam te ubio." Rekao je dok su tople kapi njegovih suza padale po mom ispruženom telu.
„Spasio si me." Jedva sam izgovorio pre nego što se začuo aplauz.
Sveće su se naglo ugasile i ubrzo su se uključile staklene lampe koje su odlično osvetljavale ogromnu prostoriju i velike stepenice na kojima je stojala silueta.
„Odlična predstava." Duboki glas je rekao.
Ispravio sam se na drhtave noge dok sam se pridržavao uz Danijela.
„Dobar dan i dobro došli gospodo." Rekao je sa lažnom ljubaznošću.
Nismo progovorili ni reč dok su se njegovi koraci približavali ka nama sa svakim sledećim stepenikom.
Plašilo me je ali u isto vreme nerviralo što on, očigledno, zna dosta o nama a mi ništa o njemu....
Pitanja u menisu se gomilala dok sam posmatrao njegovu visoku figuru u skupocenom sivom odelu i tamnu kosu, blago začešljanu na stranu kao i plave oči koje su izgledale mrtvo bas kao i Anabeline.
„Konačno si odlučio da se pojaviš i prestaneš da se igraš sa našim umovima." Prekorno sam rekao osećajući kako mi se snaga polako vraća. Želeo samda postavim toliko pitanja ali jednostavno nisam mogao ni jedno da izgovorim.
Umesto da mi odgovori on je samo prošao pored nas uputivši nam blagi osmeh koji je odudarao od njegovoh pogleda.
Naježio sam i napeto posmatrao njegovu figuru.
„Suština je u tome da sam tu da vam pomognem." Rekao je sedajući na malu ljubičastu stolicu ispred belog klavira ukrašenim delikatnim rezbarijama.
„Ispričaću vam priču o Emili- onakvu kakva jeste kao i način na koji možete da ubijete vendiga i zauvek okončate ovo prokletsvo. Uzgred ću vam pomoći u tome."
Kako je završio poslednju reč njegovi psti su glatko počeli da klize po klaviru. Tužna melodija je ispunila prostoriju terajući me da se prisetim svih loših trenutaka ali u jednom trenutka ona je prerasla u nesto sasvim drugačije -bes, sreća, tuga sve se to smenjivalo jedno za drugim ali ne napadno već glatko i dirljivo, kao da je svaka nota pričala svoju priču koje su zajedno stvorile jednu fascinantnu celinu.
Osećanja su se sve više kovitlala u meni dok sam slušao čudnovatu melodiju. Svaka sledeća nota je budila neki čudan osećaj u meni dok je gusta magla briga i uzburkanih osećanja polako nestajala i ostavljala bistru i jasnu sliku.
Između života i smrti.
To je najbolji opis za ono što smo slušali i ono što je izazivalo u nama...
Posmatrali smo, bez i jedne reči, u čudnovatu priliku ispred nas i te dugačke prste koji su lagano klizeli po klavijaturi sve dok nisu u jednom trenutku stali ostavljajući zvuk poslednje note da se polako stišava i gubi u daljini dok je tišina vladala u prostoriji davajući joj sasvim drugačiji izgled.
„Muzika je nešto magično, zar ne mislite tamo?" Rekao je sa uzdahom.
„Ko ste vi?" Danijel ga je oštro prekinuo.
„Ko sam?" Okrenuo se ka nama i blago se namrštio dok njegove oči i dalje nisu prikazivale ni jednu emociju.
„Mislim da to trenutno nije bitno... Ali rećiću vam šta želim za uzvrat."
Napravio je kratku pauzu posmatrajući naša lica pre nego što je svoj pogled fiksirao na moj.
„Želim tvoj život i tvoju dušu, Noa. Da li si spreman da sve žrtvuješ kako bi spasao sestru?"
[...]
_________________________________
_______________________
____________
Helou ljudovi, znam da nisam pisala već 2 meseca 😅 jednostavno nisam imala volje za tim ali evo me opet vuhuu hahaha. Uglavnom potrudiću se da opet objavljujem svake nedelje i da ima još onih koji čitaju ovu priču jer imam osećaj da je već zaboravljena (ili sam to samo ja jer nisam pisala toliko dugo) 😂
Pa nadam se da ste uživali u novom delu i da vas nisam razočarala.
Do sledećeg puta👋😊
~Have a great day! 💜