***
25. Mart 2017
Budi me hladan vazduh koji dodiruje moju kožu. Okrenula sam se na drugu stranu i rukom potražila jorgan, te ga dohvatila i pokrila se njime.
Minut sam tako samo ležala i onda otvorila polako oči. Bilo mi je čudno što je odjednom temperatura spala, jer smo sinoć podesile rasijatore na peticu, tačnije na najjače. Mrzovoljno ustanem iz kreveta i okrenem se prema prozoru do mog kreveta koji je bio širom otvoren.
Namrštim se, jer ga ja nisam otvorila sinoć, a ne sećam se ni da ga je Miona otvorila.
Brzo ga zatvorim i navučem zavesu koja je bila sklonjena u stranu, dovoljno da se prozor otvori. Bacim pogled na digitalni sat na mom noćnom stočiću i vidim da je pet sati ujutru. Znajući sebe, nema šanse da ponovo zaspim, a i svakako bi trebalo da ustanem u sedam zbog posla.
Ogrnem mantil, koji mi je bio na fotelji u ćošku, jer sam samo u svilenoj beloj spavaćici, te odem u kuhinju i sebi napravim kafu. Mogla bih i palačinke da napravim, taman dok Miona ustane da jedemo zajedno pre nego što krenemo da radimo.
Miona i ja se znamo već dve godine, upoznale smo se na poslu i ubrzo nakon toga postale dobre drugarice, a zatim i zimerke, jer i meni i njoj je trebao smeštaj. Bilo nam je lakše da živimo zajedno zbog troškova. Obe smo samostalne devojke koje smo pregazile dvadesete. Odavno smo se odvojile od svojih porodica i nemamo partnere.
Do 7 sati doručak je bio spreman. Nisam ga odmah krenula praviti, da bi palačinke bile tople kad Miona ustane. Začudila sam se kad je alarm krenuo zvoniti u 7, što je sasvim normalno, ali oglasio se dva puta jer ga Miona nije isključila. To je čudno, jer je ona tip osobe koja ima lak san i brzo se probudi. Uvek isključi alarm odmah kada zazvoni, jer joj smeta iritantan zvuk tog istog.
Pomislila sam da je verovatno veoma umorna i da ga nije čula, ali onda je zazvonio nakon 10 minuta opet i odlučila sam da odem da je probudim.
Njena soba je do moje, ali tek sam sada primetila da su joj vrata blago otvorena, što mi dodatno začudjuje. Kako me nije čula, jer koliko god se trudim da budem tiha, opet budem dovoljno glasna da je probudim. Kao što sam rekla, ona ima lak san, što me ponekad iritira kod nje. Uvek se žali na moje hodanje ujutru.
Ušla sam u njenu sobu, gde je lampa na noćnom stočiću uveliko gorela, a krevet je bio prazan. Ona je neuredna osoba i ne bi trebalo da me čudi to što su stvari razbacane na podu, ali položaj tih stvari ne izgleda kao da ih je ona nonšalantno ostavila na podu. Jorgan je na drugom kraju sobe. Soba deluje kao da se bitka za Kosovo odigrala tu.
,,Miona?" Upitala sam iako je bilo bezpotrebno, jer ona zasigurno u stanu nije.
Pozvala sam je na mobilni i čula sam da zvoni ovde negde u sobi. Panika me je uhvatila, jer ne znam gde je. Šta ako joj se nešto desilo.
Počela sam šetati po sobi od nervoze. Nisam znala šta da radim. Razmišljala sam o tome gde je mogla otići, ali ne liči mi na nju da ostavi telefon i ode negde u ovo doba. I defnitivno nije osoba koja ide da trči rano ujutru.
Preostala mi je samo jedna opcija, te sam pozvala policiju. Javila sam kompaniji u kojoj radimo, da nećemo doći danas. Nisam otkrivala mnogo, samo sam se dogovorila sa koleginicama da nas zamene.
Dok sam čekala policajce, delovalo mi je kao čitava večnost. Razne misli su mi prolazile kroz glavu. Prvo, ko je mogao ući u naš stan koji je zaključan....znači da je neko sigurno provalio. Neko je ušao u naš stan dok smo spavale. Zašto nisam ništa čula. Spavala sam kao beba, ni sluteći šta se dešava u susednoj sobi.
Jedno sam bila sigurna. Neko ko je ušao nonšalantno u stan, znao je šta radi. Ovo nije bio lopov, jer nisu ništa uzeli.
Kada je došla dva policajca, objasnila sam im sve što se dešavalo u protekloj noći i šta sam rano ujutru zatekla u njenoj sobi. Oni su pogledali njenu sobu i ustanovili da je došlo do nasilja, jer se vidi po razbacanim stvarima. Njen telefon je razbijen i sigurna sam da to juče nije bilo. Detalji koji su meni peomakli, policajci su uočili. Na pragu vrata se vide tragovi noktiju. Kao da je grebala odupirajući se.
Sve je izgledalo kao otmica, ali glavno i jasno pitanje je. Ko bi oteo Mionu? Zatim, zašto bi neko oteo Mionu?
Kasnije tog jutra, morala sam otići u stanicu i ponovo dati izjavu. Razmotrili smo sve moguće scenarije. Pitali su me da li ima nekog sa kime se vidjala. Da li postoji neko kome se zamerila, s kim je imala nesuglasica. Da li sam išta čula. Gde smo bile sinoć i šta radile. Tehnički, postojala je mogućnost da je otišla negde, ali tragovi borbe ukazuju na otmicu. Njene stvari su u ormaru netaknute, osim odeće po podu i stvari aa kreveta koje su takodje na podu razbacane. Fioke su izotvarane i njena dokumenta nisu tu.
Nisam znala kako ću moći vratiti se u taj stan i spavati mirno posle ovog saznanja.
U mojoj glavi je odzvanjalo pitanje. Ko je oteo Mionu?
Zapravo, tu su bila još par piranja. Kao na primer, šta joj se dešava? Da li je okej? Da li su je povredili? Šta ako je idalje povredjuju? Šta ako pati?
***
26. Mart 2017
Ulazim u visoku zgradu, koka je cela u staklu. Iznad glavnog ulaza piše velikim slovima "Royal blue".
Iako bi rado ležala u krevet, plakala i molila Boga da pronadju Mionu, morala sam na posao, jer se računi neće sami platiti. Šef nam je jako strog i ne dozvoljava kašnjenja i propuste. Veoma smo zauzeta firma. Bavimo se izgradnjom objekata, i ovde je sedište firme. Poznati smo širom bivše Jugoslavije, na prostoru na kojem često radimo. Želite veliku zgradu, za kliniku, školu, itd. Vi izrazite želju, mi gradimo. Poznati smo po dobrom kvalitetu, ali i visokoj ceni.
Ja i Miona radimo u administraciji. Vodimo sastanke sa potencijalnim kupcima, pravimo ponude i zapisujemo njihove ideje, koje naše arhitekte sprovode u dela, a zatim naši radnici grade.
Danas u jedanaest, imam sastanak sa potencijalnim kupcem Danijelom Petrovićem. Jedino što znam o njemu, jeste da jako želi da saradjuje sa nama i da ga se moj šef na neki način plaši. Što znači da je ovaj čovek neka faca u gradu, za kog ja nikada nisam čula.
Kada sam sela u kancelariju, non stop sam razmisljala o Mioni, da mi je bilo teško da se skoncetrišem na rad. Ne znam ni kako mi je prošlo brzo vreme, ali zvonio je moj alarm da me obavesti da sastanak počinje.
Na ulazak u salu za sastanke, primetila sam dvojicu krupnih muškaraca srednjih godina, sa tetovažama na vratu. Izgleda da su obezbedjenje. Ko je ovaj čovek s kojim ima sastanak? Mi smo prilično mirni ljudi i pogodni za saradnju. Nećemo mu sigurno nauditi.
Kada sam kročila u salu, prvo što me je dočekalo jeste onaj dobar parfem koji sam osetila na sakou momka koji mi ga je dao u klubu. Podigla sam pogled i ugledala tog istog momka, samo je ovog puta plavom odelu i sa ozbiljnijom facom koje govori da se ne možeš igrati sa ovim likom.
Kada sam ga videla tako skockanog, pomislila sam kolika je on suprotnost meni, koja trenutno izgledam kao da me je poplava izbacila. Nisam oka sklopila od brige sinoć i verujem da izgledam kao zombi. Nisam imala volje da se našminkam, jedino sam uspela da se lepo obučem i nekako savladam kosu koja je previše gusta za moj ukus.
Kada me je ugledao, prišao je i pružio ruku. ,,Danijel Petrović." Nasmejao se i otkrio rupice na obrazima, dok su mu plave oči sijale. Nikada nisam videla tako svetlu nijansu očiju.
,,Katarina Jovanović." Uzvratila sam mu osmeh i molila se da me se ne seća.
U sebi sam govorila 'Daj Bože da je sinoć previše popio.'
Ali kao i uvek, naravno da ću ja biti baksuz.
,,Nadam se sa nećete biti agresivni kao one noći." Ponovo se nasmeje.
,,Što se tiče toga...Umm...Izvinjavam se. Malo sam preterala." Slažem, da mi ta situacija ne bi uticala na poslovanje.
,,Ne delujete kao da Vam je žao, gospodjice Katarina." Rekao je ozbiljno, muževnim glasom, koje bi klinke lako napalio, ali sreća ja nisam klinka, već ozbiljna dama.
Okej, možda bi me napalio, da se ne sećam one Valentinove haljine koju mogu slobodno da bacim.
,,Ne, stvarno mi je žao. Nadam se da Vam ne smeta da saradjujete sa mnom." Pogledam ga i potrudim se da izgledam kao da to stvarno mislim.
,,Zapravo, očekivao sam Vas. Šteta što vaša drugarica Miona, nije tu sa Vama." Kaže kroz poluosmeh.
,,Vi poznajete Mionu?" Skupim obrve.
,,Recimo da je ona trenutno u mom kazinu. Je l bi Vam značila ta informacija?" Uozbilji se ponovo.
,,Da li ste ozbiljni ili se šalite sa mnom?"
,,Da li Vam izgleda kao da se šalim?"
,,Ne, ali kako je moguće da je kod Vas, ona je oteta i nema je od one večeri kada smo se sreli u klubu, ja..." Zastanem i razmislim.
Ona je oteta. On tvrdi da je u njegovom kazinu. Znači li to da je on...
,,Zapravo, trebali su tebe oteti, jer mi tvoja divna drugarica duguje dobre pare. Naravno, moji nesposobni radnici, oteli su pogrešnu devojku. Ali, hej. Ja ne bi bio to što sam danas, da ne umem da iz svake situacije izvučem korist." Stavi ruku u sako i izvuče iz pantalona pištolj kojeg uperi u mene.
,,Sada ćeš biti dobra devojčica, okrenuti se i ići sa mnom kao sa dobrim prijateljem. Je l to jasno?" Okrene me i nasloni mi pištolj na slepoočnicu.
Ne znam kako sam uspela stajati na nogama, jer su mi se kolena previše tresla. Nisam znala šta da očekujem. šoku sam bila.
,,Sada ćemo izaći na ova vrata, i ti ćeš se nasmejati mojoj šali. Budeš li se bar jednom namrštila ili upotrebila taj tvoj iritantan glas kako bi vrištala, veruj mi da će ti to biti poslednje u životu. To ti obećavam, a ja sam čovek od reči. Veruj mi, ne želiš sa mnom da se zajebavaš." Izgovori tu poslednju rečenicu kroz zube.
,,Molim te... nemoj da me... povrediš... uradiću...sve što...kažeš." Jedva izgovorim, trudeći se da zadržim suze, jer znam da ako ovo uprskam, možda mi budu poslednje suze u životu.
,,Ššš. Osmeh. Vreme je za šou." Izgovori tiho, šaputavši na moje uvo. Naježila mi se koža na vratu i prošla me je jeza.
,,Sad kreni." Zagrli me oko struka i izadjemo iz sale.
U hodniku nije bilo nikog, na moju nesreću, a možda i sreću, jer ko zna šta bi mi ovaj čovek uradio.
Ušli smo u lift koji se nalazio na kraju hodnika, jer smo na trećem spratu. U njemu je bilo dvoje ljudi. Muškarac i žena, srednjih godina.
Žena je Simona, računovodja, koja mi se odmah osmehnula i pozdravila me.
Danijel je pištolj prethodno stavio u svoj pojas, tako da ovo dvoje ništa čudno nisu primetili.
,,Gde si mila. Nadam se da vam je saradnja uspešna. Brzo ste završili." Nasmeši mi se draga Simona.
,,Nije bilo potrebe za dužim sastankom. Vaša koleginica se baš potrudila i moram je pohvaliti." Umesto mene odgovori Danijel.
,,To je Katarina. Ona je žena sa medalju. Jesi li dobro, dušo?" Pogleda me zabrinuto. Oh, ne. Verovatno je peimetila da nešto nije u redu.
,,Malo si mi bleda." Doda.
,,Muka mi je samo." Kažem istinu, jer zaista mi je muka. Osećam da ću se onesvestiti, ali moram izdržati.
,,Jesi li doručkovala?" Simona ne odustaje.
,,Upravo je vodim na doručak." Kaže Danijel sa osmehom. Taj kučkin sin.
,,Hm. Dobro. Zna li za to šef?" Uputi mi ozbiljan pogled, jer ona zna da ja ne idem na ručkove sa mojim klijentima, jer ne volim da mešam poslovni i privatni život.
,,Ja sam ga obavestio." Opet odgovori Danijel. Definitivno smo sumnjivi.
,,Okej. Prijatno." Lift stane i svi izadjemo u pridzemlje, gde se razdvojimo.
,,Ti ne možeš da glumiš, ni sebi život da spasiš." Šapne mi kada Simona i drugi kolega odu.
Samo sam prećutala, jer nemam hrabrosti da kažem ono što mi je u mislima. 'Da mogu da glumim, ne bi se bavila ovom profesijom kojom se bavim'.
***
Ostavite komentar i zvezdicu ako vam se svidelo.🌸