"Bianki, sećaš li se šta si mi rekao?" Ustao je. Krenula sam ka njemu. Moj fokus su bile jedino njegove oči. Oči koje su se, kunem se životo, smešile.
"Spustite!" Viknuo je i raširio ruke. Nisam se obazirala. Cev pištolja sam položila na njegove grudi.
"Zaboravila sam da vam čestitam." Glasno sam izgovorila, onda tiše dodala. Namenjeno je bilo samo njemu. "Ne mogu ja tebe da uništim." Progutala sam suze. A želela sam jedino da plačem. Osećala sam kako samo one mogu zalečiti kidanje u grudima.
Budi jaka, govorila sam u sebi.
"Pa, čestitam vam. I, ne želim vam sreću. Bianki, buduća gospođo Bianki..." Pucao mi je glas lagano. "Ja vam neću biti smetnja, nikada više moja noga na italijansko tlo kročiti neće. Borićete se jedino sa Dariom... Ovom ovde." Cevi sam jače pritisnula u njegove grudi. Bacila pištolj i okrenula se.
Tada sam napustila imanje, niko me nije sledio. Bilo je kako sam tražila, zapretila sam mu svojim životom kao da već tamo unutra nije ubio deo mene.
Jedina osoba koju sam imala ovde bila je Amalija. Došla je po mene na lokaciju koju sam joj poslala. Na putu do njene kuće ispričala sam joj svoj život u poslednjih sedam meseci.
Živela sam narednih mesec dana kod nje. Mrzele smo zajedno Biankija, psovale ga. Ali o njemu ni reč nisam želela da slušam. Opet sam bila u informacionoj izolaciji. Mislila sam da ću ga smetnuti sa uma ako ništa o njemu slušala ne budem... Nisam.
Ostao je tu.
Sećanja na njega naviru i moja koža se lagano ježi... Nesnosna želja da ga vidim čini da ga gotovo mogu osetiti. Čuti korake kojima mi se približava... Ali, njegove dodire ne mogu oživeti, niti slušati njegov glas kako me zavodi, kako njime pali vatru, kako mi senzualno šapće između poljubaca. Nisam, jer je on sada drugoj ženi čini što je nekad meni. Štuje je tuđe telo, mrsi tuđu kosu, daje joj sve nekad obećano meni.
"Daria?" baršunasti dubok glas se protegao iza mojih leđa i izazvao zastoj u grudima. Ukopanih stopala u sitan pesak, nisam se micala, nisam disala dok je svakim korakom bio bliže mestu na kome stojim. Stao je pored mene, na svega pola metra razdaljine, i na licu sam osetila njegov intenzivan pogled. "Opet si tu?" Hrapavi glas se mešao sa fijukom vetra. Na kratko sam sklopila kapke, pokupila komadiće smrskane hrabrosti i okrenula se ka njemu. Ponovni susret i sa više od godinu dana, sa njegovim smeđim očima bio je preslika našeg prvog susreta. Bezbroj sitnih iglica raspršilo se mojom kožom, svaka dlačica nakostrešila od intenziteta kojim me je gledao. Tih nekoliko trenutaka bila sam nemoćna da progovorim, željna samo da ga upijam pogledom. Ruke sam čvršće stegla oko sebe, grlila sam samu sebe pružajući sebi potrebnu podršku da preživim susret sa čovekom koga sam volela i izgubila. Za kojim moje telo i dalje čezne... I, srce.
"Zdravo, Mateo." Svoj glas nisam prepoznala, bio je to naboj čitavog spektra emocija koje su se prelivale jedna u drugu i stvarale najlepšu sliku. Sliku koju smo zajedno naslikali. "Da", klimnem glavom. "Došla sam na par dana."
"I, pogazila svoju reč kako tvoja noga na italijansko tlo više nikada neće kročiti." Izrekao je konstataciju, očima šarajući po mom licu.
"Želela sam se samo još jednom, poslednji put, osetiti kao onda", izdahnula sam, zaneseno ga gledajući. "Ko ti je rekao da sam ovde?"
"Čim sam te ugledao na ovom mestu...", seta mu je proletela licem. "Postalo mi je jasno", glas mu je postao dublji, pogled bezobrazno insinuirajući. U mojim obrazima tiha vatra je počela da gori. Tačno. Uvek me je čitao, uvek pogađao moje misli, ispunjavao najdublje, one lascivne želje. Tako je i sada znao kakve su uspomene igrale po mom umu. Na ovom mestu, pod svetlosti punog meseca smo vodili ljubav. Tu mi je obećao jedno zauvek. "I, sam sam ovde često", završi rečenicu i izlazove da mi srce zaigra, a kada svoju krupnu šaku podigne i kosu koju vetar konstantno nanosi na moje lice zatakne za uho, uz hrapavi dodir po koži, snažan drhtaj prostruji kroz mene.
32. Poglavlje
Start from the beginning
