Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Otvorim vrata ormara i promatram svaku od u njemu obešenih haljina. Kliznem prstima po crnoj svili, zatim izvadim jednu od haljina koje mi je Olivija poklonila. Sve su prelepe. Unikatne i stoje mi kao salivene. Uz to, sigurna sam da takvu niti jedna žena trenutno nema. A ja i tako volim da sam jedinstvena.
Prislonim je uz telo i pogledam svoj odraz u ogledalu... Zažmurim. Tuga me momenta kada ugledam haljinu na sebi obuzme.
Bela haljina koju sam odabrala za večeru jedna je od onih koje mi je poklonila Olivija. Za nju su od neprocenjive vrednosti i za mene imaju specifičnu vrednost. Govore o tome da i ja imam posebno mesto u njenom srcu čim mi je tako nešto dala. Pomislim njenu ćerku, prelepa mlada devojka, koju sam videla na par slika u kući, zaigra pred mojim očima. Tuga i setni osmeh ukrase mi lice.
O njoj niko ne govori. Ni brat. Ni majka. Oboje žale u sebi. Oboje misle da ako o njoj ćute manje boli.
Dok biram naušnice iz malene kutije, začujem korake iza sebe. Okrećem se dok mi na licu sija veliki osmeh i susrećem Mateov pogled prožet požudom kakvim me uvek promatra.
"Da li ti se sviđa moja haljina?" Obrnem se oko svoje ose, zaigrano, veselo. Međutim, osmeh sa mog lica izbledi kada ugledam njegovo najednom ozbiljno, rekla bih čak i ljuto. Lagano bledo lice.
"Odakle ti ta haljina?" Glas mu je oštar a pesnica skupljena u čvor. Pluća mu se snažno spuštaju i podižu a oči ne skida sa mojih.
"Mateo?" Zbunjeno ga pozovem. Bled je. Oči su mu izgubile sjaj, ali su i dalje na mojima, kao da se boji da skrene pogled, kao da se boji onoga što bi mogao da vidi. "Poklon od Olivije. Znaš to je nosila tvoja..."
Žustro je zakoračio ka meni. "Skinu tu jebenu haljinu!" Dreknuo je i poskočila sam u mestu.
"Ne razumem..." Zbunjeno sam počela ali me je njegova ruka kojom je naramenicu haljine ščepao i istu pokidao paralizovala.
"Samo skini prokletu haljinu!" Glas mu je drhtao, a on se naglo udaljio korak u nazad.
Ćutala sam jer ni jedna reč nije mogla da izađe iz mojih usta. Strast kojom me je gledao pre par trenutaka sada je zamenio pogled ranjene zveri, pun nemoći.
"Molim te, samo je skini." Izgovorio je glasom punim molbe, tihim i slomljenim, a šakama je prekrio lice.
"Mateo..." Izgovorila sam tiho, čineći nesiguran korak ka njemu.
Spustio je ruke i spojio pogled sa mojim. Osetila sam kako mi pogled magli dok ga gledam. "Izvini... Meri.... Moja sestra ju je nosila na dan svoje veridbe..." Duboko i bolno je udahnuo. "Nije važno više."
"Nisam znala da nosi loše uspomene... Da jesam nikada..."
"Daria, ništa ti nisi kriva. Izgubio sam kontrolu. Od Merine smrti proklinjem taj dan, ja sam je predao u ruke čoveku koji ju je ubio." Izgovorio je zbrzano i okrenuo mi leđa. "Ja sam je poslao u smrt."
