Zver.✔️

54. Žal.

'Gubimo je.'- čuo sam reći jednog od doktora dok su je iznosili iz aumbulantnog vozila i vodili je prema ulazu bolnice.
Besan, ljut i nenormalno zabrinut sam išao za njima.

Uhvatio sam doktora za vrat i izvadio pištolja.

'Svi neka dobro čuju! Ako oni ne prežive nećete ni vi! Jasno!?'- besno sam govorio, dok su me svi uplašeno pratili.
Doktor je klimnuo uplašeno nekoliko puta i brzim koracima je ušao u operacionu salu.

'Gospodine sklonite pištolj, plašite paciente!'

'Gospođo ne želite da mi prigovarate u ovom stanju.'- kroz zube sam rekao.

'Pozvaću i obezbeđenje i policiju!'- uplašeno je govorila medicinska sestra.

'Pozovite ako hočete i CIA i vojsku i državnu bezbednost! Ja sam bre Dejvid Hill, zabole me kurac za njih! Sad mi se skloni, ne želiš momentalno da mi staješ na žulj.'- uplašeno je hodala unazad i izjurila.

U glavi su mi prolazile crne misli. Ja sam kriv! Ja sam za ovo kriv! Nisam smeo da je izbacim u ovo stanje, sigurno je juče pokisla i mokra zaspala na klupi. Došlo mi je da vrištim, da udaram, da ubijam... Nisam mogao. Nisam imao snage. Mislio sam na nju. Samo na nju. Da izađe dobro. I ona i ta beba, iako nije moja. Nevina duša koja ništa nije kriva. Iz dubine duše sam je mrzeo. Mrzeo zbog činjenicu da je pripala nekom drugom. Da je svoje telo dala nekom drugom. Da će sa njim stvoriti porodicu. Da će me ostaviti i otići njemu ako sve izađe na dobro. Da će uzeti tu bebu i zajednom sa njom i sa tim čovekom otići daleko od mene. Ubijala me je pomisao da je ona koju sam po prvi put verovao izdala. I, ipak toliko imala uticaja na mene da je ne mogu ni pipnuti. Da je bila druga verovatno bi do sada bila mrtva. Ali ona ne. Pogledom bi me umirila umiljato. Čak i sad taj njen pogled je bio umiljat. Šta ako me neko laže? Šta ako je beba moja? Muči me pitanje. Hiljade i hiljade. Odgovora ni na vidiku. Počeo sam sa vrištim i urlam na sav glas. Porazbijao sam sve što mi se nalazilo na putu. Uništio sam ceo hodnik i nisam se smirio. Stajao sam na sred hodnika i ubrzano disao. Demoni u meni su mi šaputale najcrniji scenario koji bi se mogao dogoditi,a ja sam ludeo.

Hodao sam sat vremena tamo-vamo sa pištoljem uperen u pod, dok sam nervozno psovao sve živo. Vrata su se konačno otvorila,te je izašao doktor koji je vadio krvave narukvice i gledao u mene bledo.

Ne,ne,ne,ne!
Živa je!
Ne sme umreti! Ne sme!

Evo ga nastavaak!
Kako ste mi!?
Šta mislite pišite mi!

Sa ljubavlju.
Vaša Inna. ❤️