"Javi mu se. Makar mu reci da si dobro."
Čitam po ko zna koji put poruku koju mi je još prošle večeri napisao Bojan. Gledam u mešavinu slova koja znači molbu da se javim ocu, i inatljivo dete koje je on odgajio ne dozvoljava već drugi dan da mu pošaljem jebenu poruku. Svesna sam da brine. Nestala sam. Podigla novac sa računa, pobegla dan pred svadbu, presekla sve veze sa njima. I potrudila sam se dobro da ne može da me nađe. Ne tako lako.
Ja na ovaj način želim da ga kaznim...
Jer moja ljutnja na njega datira još od malih nogu.
***
Dva puta sam se vraćala na jezero, drugi put sam bila proterana od strane nabildovanog, na ćelavo ošišanog tipa u uskoj crnoj majici koja je svaki njegov mišić verno pratila. Ispratio me je putem kojim sam došla rečima da sam na privatnom posedu, na kome ne smem biti bez dozvole. Pomenuo je da gospođa Olivia ne voli goste. Naročito ne nepozvane. Sve vreme me je odmeravao na način na koji sam navikla da muškarci gledaju u moje telo, bez stila, bez grama nekog poštovanja. Već kao seksualni objekat koji bi rado, bez dozvole, ma i bez pitanja iskoristili.
Susretala sam se prečesto sa tim i koliko god se trudila da ignorišem, u sebi govorila kako me ne pogađa, koža mi je bridila, a nelagoda ispunjavala nutrinu. Takvi pogledi vređaju ženu, umeju da zabole poput udarca, da slamaju volju, želju... Da zastrašuju. Jer ne, tu se ne radi o hrabrosti, već o vrednosti jedne žene, kao osobe, gde joj se stavlja na znanje da ne vredi više od predmeta za instant zadovoljenje, na koje bilo ko položiti pravo sme. Radi se o tome da je prinuđena skrivati svoje telo, atribute kojima je nagrađena, ili je na njima vredno radila... Čak ni tada nije sigurna.
"Mogao bih da ti pokažem kako izgleda koristiti tuđe vlasništvo za svoje zadovoljstvo." Dodao je kroz grohotan smeh, a jeza se razlila mojim telom. Moje noge se ukopale u mestu a dugačak jezik nije mirovao. Barem toliko mogu.
"Crkni, kretenčino!" Viknula sam i požurila prema kući, dok mi je u mislima obitavala misao kako se tamo više ne vraćam.
Ali, ne vrag na mom ramenu nikada ne spava, vreba nevolje i u njih me sa golemim osmehom gura.
Dva dana kasnije, pojela sam špagete koje sam spremila za ručak, spustila tanjir u sudoperu i vratila se slikanju. Baš sam bila motivisana da završim sliku jezera. Falio joj je jedan, ključni detalj ali je i bez njega izgleda odlično, naravno ako se uzme u obzir sa ju je slikao amater.
Želela sam da ta slika ispadne što sličnije prizoru koji sam tih par dana tamo posmatrala. Trudila sam se i na koncu ušla u sobu, skinula haljinu sa sebe i obukla u šorc i majicu. Izašla sam iz kuće, zaključala vrata i ključ stavila ispod male saksije koja je stajala pored na prozoru.
"Biću brza." Sama sam sebi rekla i uputila se prema jezeru. Zašla sam duboko u šumu, te sela na zemlju da malo odmorim. Bila je velika vrućina a ja nekako malaksala, jutros sam čak i povraćala.
Nakon što sam odmorila, nastavila sam sporim hodom sve dok nisam na samom izlasku iz šume začula dva glasa; jedan koji je pripadao starijoj ženi i drugi cičav i dečiji. Zaustavila sam se i slušala ih, ujedno se i nervirajući što je neko opet tu.
"Polako, dete!"
"Polako, Šan!" Devojčica je vikala imitirajući glas starije žene. Načinila sam još koji korak prema izlazu, ali ih još uvek nisam videla. Čula sam jedino lavež psa.
"Pia, ne jurcaj. Budi pažljiva tamo je voda."
"Hoću! Šan hvataj!" Bile su sve bliže rekla bih po glasovima koji su postajali sve jači. Virim između stabala i gledam devojčicu kako jurca prema malenom, crnom psu koji veselo poskakuje za lopticom koju mu je bacila. Ljubičasta haljinica lebdi oko njenih kolena, dok joj je smeđa kosa spetena u pletenicu koja poskakuje.
U tom trenutku ja vidim sebe... Samo ja nisam mogla da imam psa jer je moja mlađa polusestra alergična na pseću dlaku.
Nesputana, bezbrižna, vesela... Kad samo malo razmislim ja sam to i danas ostala. Sa pregršt drugih osobina.
Ostanem ih posmatrati, pa u jednom momentu zavidim njenoj mami. Ima predivnu devojčicu... Zatim slika crnokose žene u farmericama i kratkoj top majici bljesne u mojim mislima, slika moje mame. Ona koja i dan dana stoji u Todorovoj kancelariji. Ja nju nisam ni upoznala.
"Hajdemo nazad, Pia." Ženski glas me prene iz misli. Usmerim pogled ka njoj te iza njenih leđa ugledam opet onog ćelavca. Pored njega je ovaj put još jedan, nešto viši i manje nabildovan.
"Još samo malo!"
"Hajde, dušo, brinuće baka."
"Ali, želim još malo!" Zatrapće stopalom o zemlju, te se tvrdoglavo okrene. "Šan, daj lopticu!" Dozove psa, obe ga pogledom tražimo. Pored jezera je, nešto njuška. Ona se uputi ka njemu.
"Ne prilazi vodi, Pia!" Kada se glas starije žene prolomio kroz vazduh bilo je kasno, ispratio ga je devojčicin vrisak. Zatim i novi koji je dopirao iz grla te žene.
Devojčica je upala u vodu, pljeskajući rukama koji trenutak, zatim nestala ispod površine. Delovala sam u trenutku, instinktivno. Neverovatnom brzinom sam se našla i sama u vodi. Plivala sam ka mestu gde sam je videla poslednji put. Po nogama su me golicale debele travke, uplitale se i vukle me. Nekako sam je uhvatila za ruku, kada sam je povukla bilo je teško. Bila je ukočena, kao paralisana. Konačno sam je jače uhvatila i izvukla iznad površine vode, kada je još jedan tip skočio u vodu za nama.
Kada ju je preuzeo iz mojih ruku, pokušala sam da zaplivam ali nisam mogla da mrdnem iz mesta. Oko stopala sam osetila kao štrangu. Cimala sam nogom, dok sam pokušavala da se oslobodim. Da sam bila sama i da onaj čovek nije uporno ponavljao da će sve biti u redu, da se vraća, verujem da bih se opasno uplašila i da bih me strah i panika zapravo potopili. Ovako su me samo blago drmali.
Vratio se po mene koja sam sada gotovo bila do nosa pod vodom. Kada me je konačno oslobodio trave, koža mi je užasno bridela, tamo gde je trava bila umotana. Srce je pretilo da iskoči iz grudi. Jedno stopalo mi je bilo boso, dok je na drugom bila moja starka.
Pia, kako ju je ona žena dozivala, je kašljala, duboko i glasno između kašljanja disa.
Sela sam na zemlju pored nje. Teško dišući se okrenula i pogledala u crvene, suzama i vodom okupane oči. "Jesi li dobro?"
Klimnula je glavom, pa se opet nakašljala. Ona žena sa takođe suzama na licu i unezverenog pogleda ipak mi se sa osmehom obratila dok je devojčicu mazila po kosi. "Hvala vam! Bože, Pia!" Zagrlila ju je čvrsto.
Kako sam dolazila sebi, tako je telo sve više počinjalo da mi se trese. Adrenalin ne prolazio i to je bila logična reakcija. Čula sam ih da pričaju ali ni jednu jedinu reč nisam razumela. Samo sam gledala tupo u jezero ispred sebe.
I odlučila da ga ne slikam. Mogle smo se obe udaviti u njemu. Opasno je. Ali i predivno.
Kog me vraga sve lepo i opasno privlači?
I, ko su opšte ovi ljudi? U roku od tih nekoliko minuta, možda deset i koji minut više još njih par se stvorila oko nas. Izgledali su opasno, preteće, bili su veliki, krupni. Sa tamnim slušalicama u ušima...
_________________
❤️❤️❤️
3. Poglavlje
Start from the beginning
