Nestrpljiva, kakva jesam, nisam čekala već sam na mokro telo navukla stvari, nabacila ranac na leđa i krenula stazom između različitih stabala, koja su na taj uzani, stenovit put bacali svoju senku i skrivali prolaznike od jakog, julskog sunca.
Svakim pređenim korakom postajem sve opijenija prizorima koje je priroda naslikala kroz godine. Stene iz kojih izvire drveće i visoke zelene biljke, zelenila između kojih se naziru krovovi tih raštrkanih, seoskih kuća. Tada, ja svoj aparat zaboravljam već u mislima beležim svaki, pa i najsitniji detalj. Dok se poput radoznalog, oduševljenog deteta okrećem oko svoje ose i razgledam, zastanem tako čežljivo zureći u jednu od kuća koja se pojavi ispred mene. Zelenkasta, pohabana fasada, maleni prozori i vrata koja datiraju ko zna iz koje godine navode me da opčinjeno gledam u svaki kutak na njoj.
Živela bih u jednoj takvoj, prolazi mi mislima, a osmeh mi neprestano igra na licu. Nastavljam dalje sve dok mi drveni znak u obliku strelice ne privuče pažnju i usmeri me na izbledelu, plavu kuću na kojoj stoji veliki znak sa natpisom da se ta kuća izdaje. Momentalno vadim mobilni koji nosi iz čiste sigurnosti u rancu i ispisujem taj broj, a kroz svega par trenutaka javlja mi se ženski glas.
***
Dva dana su mi trebala da se preselim i smestim u kuću koju sam unajmila. Žena kojoj ta kuća pripada živi u Palermu i pošteno sam je iznenadila pozivom. Rekla mi je da je gotovo i zaboravila da ima tu kuću, jer za nju, što je po njenom mišljenju i logično niko nije zainteresovan. Ja sam bila oduševljena... Ne baš time što sam dva naredna dana provela u njenom čišćenju. Ali, kada sam na koncu drugog dana pregledala sve prostorije bila sam više nego zadovoljna i previše srećna. A bolovi u mišićima skoro da su postali neosetni... Doduše, samo u tom momentu. Ipak, ja nisam navikla da se na taj način gibam.
Mir, tišina, zelenilo... Mogla sam na miru čitati, u tišini satima ispijati kafu ili samo slušati zvuke mora i udarce talasa. Nabavila sam i štafelaj za slikanje, jer sve one prizore koje sam videla vredelo je pokušati prebaciti na papir. Slikanje je bio moj prvi izbor u detinjstvu, sve dok nisam otkrila glumu. Tada je gluma postala moj poziv, posao, život... Slikanje hobi na koji sam vremenom i zaboravila.
Bio je sumrak kada sam se vratila sa plaže, skinula kupaći i navukla taknu haljunu na golo telo. Zapravo, ovuda sam mogla i naga hodati, niko me videti nije imao. Za ovih nekoliko dana niti jednog prolaznika nisam videla. Ljudi je dole na plaži bilo, obično parovi koji su, valjda, želeli da se osame... Ali vamo gore niko nije zalazio.
Skuvala sam domaću kafu, zalihe sam ponela iz Srbije, kad ih ponestane žvaću Bojana da mi se pridruži na pauzi. On je i tako jedini koji zna gde sam.
Smestim se na pletenu fotelju na terasi, upalim sveću koja je ujedno i sredstvo odbrane od komaraca i pozovem Bojana. Sada mi i slab signal ne smeta, niti to što pomalo seckamo i trokiramo i on i ja.
"Jel da da je prelepo?" Uzbuđeno pitam dok sedam natrag na fotelju. Snimila sam mu svaki kutak kuće i njene okoline.
"Savršeno! Sve sam video, kao da si negde u jami dubokoj stotinu metara, previše trokiraš." Odbrusi mi, a mene to nasmeje. Njega ovde ne mogu da zamislim. "Daj, molim te tu kosu lepo zakači. Trebaće mi kada se vratiš meseci da je vratimo u pređašnje stanje."
"Briga me za kosu trenutno." Osmeh mi ne spada sa lica.
"Ta kosa ti je donela poslednju ulogu." Odmahuje glavom. On obožava kosu, moju naročito. "Kad smo već kod kose, ja ti moram reći..." Poslednje je što čujem, a njegova ushićena faca se zamrzne na mom ekranu.
"...plakala je... Ja sam se smejao!" Završi.
"Ko? Zakočio si, čoveče, moraćeš iz početka."
"Jebem ti tu nedođiju, Daria!" Drekne. "Minja, ko drugi. Dobila je žutu, slamastu kosu. Mojoj najboljoj drugaci se igrala iza leđa. Nisam mogao da samo tako sedim. I još mi besramno dođe u lokal!" Opet je ljut.
"Ne zanima me ona."
"Tebe ne, ali ja nisam mogao da je ulepšam. Daria, oprosti, al onaj ko tebe dirne isto je kao da mene dira." Nasmejem se, jer isti je slučaj i sa mnom. Upoznali smo se u kada u sedmom razredu kada me je baka upisala na balet, kliknuli smo na prvu. U početku smo se stalno džapali, ja sam ga zvala "curice", on je meni rekao da imam groznu kosu, kao veštica. Prvi put kada mi se devojčica iz grupe narugala zbog grozne kose, koja to zaista i jeste bila, Bojan joj je rekao da i njena nije ništa bolja, i da će poneti makaze pa će je ošišati... Da niko ne sme da se ruga njegovim prijateljima.
Tako me je stavio u koš svojih prijatelja i tu sam ostala i petnaest godina nakon toga. Još uvek se džapamo i ne damo jedno na drugo.
"Ma, pravo si i imao."
"Probušila si gume onom nabildanom jer mi je rekao da će da me naguzi. Iako je jednom rukom mogao da te zgnječi da je saznao da si to ti."
"U moju odbranu imala sam devetnaest i stvarno me je raspizdio." Mrzim muškarce koji na slabijima iskazuju moć i kurče se mišićima.
"Dobro, dobro. Italijan je izašao u Scandalu sa nekom kvazi pevaljkom. Vukla ga je pijana za nogu dok je on pokušavao da je odvoji od sebe. Rasplakao sam se od smeha."
"Tako i treba kad hoće pevaljku." Opasno me ljubomora zagolica, pa dobacujem podrugljivim glasom. "Da je izabrao neku intelektualku ne bi sigurno u tračerskim novinama izašao."
"Opa bato! Neću više da solim ranice." Namigne. "Todor me je ovaj put molio da kažem gde si."
"Dobro." Ravnodušno kažem. Ne zamima me on, niti ostatak porodice dok sam ovde. Neka sada odmore od mene, od svega što im je moje prisustvo izazivalo.
"Ufff! Ima li neki Sicilijanac?"
"Ne tražim ih još uvek." Smejem se dok odgovaram, a mislima mi igra pitanje da li je vreme da se malo dam u promet?
***
Probudim se u cik zore i kako mi san ni nakon pola sata ležanja i žmuranja nije hteo na oči ja ustanem, popijem kafu, pojedem sendvič i uputim se u istraživanje okoline. Skrenem desno od kuće, uzanom, jedva vidljivom stazom i nastavim njome sve dok skoro ne padnem kada zakandrljim o neki kamen. Razgledala sam i nisam ga videla. Sednem baš na njega i malo odmorim pa nastavim dalje. Uskoro se nađem u gustoj šumi koja na intenzivan način moja pluća gosti kiseonikom. Znatiželja mi ne da da se zaustavim i vratim natrag, već me goni napred. Nakon još, sigurna sam, kilometar šetnje nađem se ispred malog jezera okruženog visokom trskom sa jedne strane, dok se sa ostalih pruža ogromna zelena čistina. Zelenkasta površina jezera na savršen način parira plavom nebu, bez ijednog oblaka, idealno se uklapa sa nisko pokošenom travom i u daljini različitim stablima sa jedne strane i nepreglednim površinama vinove loze sa druge strane.
Prizori koji vrište da budu naslikani. Fotografisani. Ostajem još koji trenutak, onda se okrećem i odlazim sa namerom da se neki dan vratim na to mesto.
Ipak, obiđem jezero i kada se nađem iza trske vidim golemu kuću ograđenu zidinama.
"Ovo savršenstvo izgleda da nekome pripada." Govorim na glas. "Valjda se taj neko neće ljutiti ako malo poslikam..."
________
❤️❤️❤️
2. Poglavlje
Start from the beginning
