CRNI LEPTIR (Serijal Zasebnih Priča - Nastavak Serijala ANĐEO)

PRVO POGLAVLJE

Sadašnjost
Jul 2017ta
Melbourn, Australia

Elena

"Andrija polako ne juri sestru?!! Andrea paščete oboje!!!" - ma đaba se ona derala ko neka ludača kad su njih dvojica bili kao iz lanca pušteni. To što je u Australija bila zima njenoj deci nije značilo apsolutno ništa jer su oboje imali toliko energije da je čak i Tomo pored njih gubio živce. Šta bi njihov deda rekao isti su kao Jovan što izgledom što temperamentom, nisu mogli ni sekund sedeti u jedno mesto. Jedino što su od nje pokupili bila je intelegencija koja u ove njihove godine nije joj bila baš od pomoči jer idi izlaži dete sa natprosečnom inteligencijom a ona je imala dvoje. U trenucima kao one kad bi se vratila iscrpljena sa posla a doma bi je sačekali dvoje kao u struju uključeni leptiri žalila je što Jovan nije izdržao, on bi sa njima znao najbolje jer oni su bili bukvalno isti kao njega.
"Pusti ih dođi ovamo da popijemo kafu eno je Danijela če ih sad nadgledati." - Tanja je trgla iz misli dok je sa punu tacnu izlazila napolje. U letnikovac su več sedeli njena tetka i Danica, Jovanova mama i nešto čavrljali. Od kad su se Jovanovi roditelji, njegova sestra i zet doselili u Australiju njena tetka kao da se preporodila, a ništa manje živahna nije bila ni Danica njih dve su kliknuli na prvu i sad su več tri godine bile najbolje drugarice. Tanja i Tomo sa Josif i Danice pre tri godine kad su odlučili da se presele u Australiju kupili kuču pored njene tetke pa su zbog toga sklonili ogradu koja je odvajala oba dvorišta i spojili ih pa tako su sad deca mogla bez problema trčkarati okolo.
"Umreču od njih samo trče, kao da neznanju hodati." - smestila se umorno u pletenu fotelju i zahvalila bogu što je austrijska klima ovako prijatna za razliku od europske pa su čak i u zimu na 15stupnjeva mogli komotno popiti kafu napolju.
"Pusti ih nek trče dok su mali." - rekla joj tetka, na što su se Tanja i Danica nadovezali.
"Pusti ih bolje nek trče dok su mali, kad porastu biče mirniji." - pogledala ih je na tren a njena devojčica je uhvatila njen pogled pa joj uzvratila širokim osmehom koji je bio identičan kao Jovanov. Nasmijala se jer obožavala ih pa čak i kad su je sa svoje tri godine izluđivale.
"I Jovan je bio takav nije znao da stane ni sekund sa njim je svaki dan bila opšta ludnica." - pričala je Danica dok su sve četiri gledali u decu koja su se igrali u dečjem parku koji su Josif i Tomo izgradili za njih. U kutu ogromnog dvorišta za mališane su napravili drvenu kučicu, postavili lulaške, klackalice, tobogane i ostale sitnice koje su deca obožavala. Doduše najviše su obožavali da trče sa svoje pse okolo. Strahinja je obojicu kupio zlatne retrivere za njihov treči rođendan, iako su več imali tri haske jer Tomo i Josiv su smatrali da kuča bez pse nije kuča, a i nisu hteli da Jovanov pas ostave u Makedoniju pa su ga poveli sa njih, a taj je našao i partnerku pa čak i čerku, tako su sad imali dva retrivera i tri haske.
Žene su nastavili priču o tome šta če raditi ovog vikenda dok je ona odlutala mislima u vreme kad su Josif i Danica prvi put došli u Australiju. Ona se tad upravo vratila kod tetke jer njena sestra je živela sa svojom porodicom ulicu niže od njih, a njoj je bila očajno potrebna pomoć. Sa dvoje bebe nije mogla sama, još je njena sestra tada bila po treči put trudna tako da je blago rečeno bila opšta ludnica. Uz to smatrala je da je kuća pogodnija za odgajanju dece u odnosu na kat u centru grada. Tu su imali slobodu, a i prijatelji su im bili tu na korak dva od njih. Kad su Jovanovi roditelji najavili da bi hteli da bolju upoznaju decu i provedu praznike sa njih prihvatila je bez razmišljanja mada se bojala. Bojala se jer nije znala kako če je sad njegovi roditelji gledati, znala je da su voljeli Andreu, a njoj su poznavali kao njegovu drugaricu tako da je situacija bila malo više upetljana. Ipak na njeno iznenađenje Josif i Danica su je prihvatili kao svoje dete, a njena deca su dobila najboljih baba i deda. To je bila ona druga bolna tačka koja joj kopala jamu u duši. Znala je da če njena deca odrastati bez oca, isto kao što je znala da neče imati babu i dedu. Bar je tako mislila u onaj trenutak kad je Josif bio toliko ljut i razočaran od Jovan da je čak i odbijao upoznati svoje unučiče. Taj joj je bilo najteže jer znala je da bi njeni roditelji kad bi bili živi obožavali njene bebe, njena mama bi ih razmazila, a tata čuvao kao kap vode na dlanu. Ipak na kraju su je kupili ljubavlju, nesebičnoj iskrenoj ljubavi i zauvek se nastanili u njeno srce, a njena deca su obožavali svoju babu i svog deda.
Baba koja je kuvala najukusnija jela i deda koji ih vodio svuda sa sobom.
Kad su odlučili da ostave sve što su imali u Makedoniju i da svoj život nastave na drugi kraj sveta ona je uradila sve kako bi im pomogla. Tanji je našla posao u privatnoj klinici gde je radila kao Doktor ginekolog, dok je Tomo radio na Međunarodni Aerodrom kao šef bezbednosti. Njena tetka je odma dogovorila sa komšije koje su prodavali kuču da je kupe, čak je i dala lovu za učešće kako ne bi neko drugi uskočio u međuvremenu. Ona je napokon bila sretna i uživala u njihovom društvu.
A Josif i Danica su uživali sa njenom tetkom i rado provodili vreme sa svoje unučiče. Jovan i Josif su se odlično uklopili u školu naravno bili su najsrečniji jer su im najbolji drugovi bili tu preko puta i išli u isti razred sa njim. Daniela je počela u školu i ovu godinu je završila drugi razred, maleni zvrk je porasla u prelepu devojčicu, a svoje najbolje drugarice je pronašla u najstarije čerke njenoj sestri i Strahinje i Marine. Da Tanja i Tomo kao da su povukli nogu pa za njim su došli i Strahinja i Marina koji su se preselili u istoj ulici pored Jordana i njegovog brata. Njena sestra se znala šaliti sa njih da su živeli u geto svi su bili u jednu ulicu i svaki dan su bili skupa. Njihova deca su išli u istu školu, oni su se družili i baš su delovali kao jedna velika bučna familija. Pre godinu dana su i Jordanovi roditelji došli pa su sad bili kompletni, jedino je jedan čovek falio, zapravo dvoje. Od kad je Jovan umro njihovo društvo se raspalo, dugog vremena je krivila sebe za taj krah, smatrala je da su se zbog nje tako jako posvađali sve do onog dana kad je pričala sa Teodorom.
Tea je bila jasna da ako je neko nevin u čitavu tu priču to su ona i Andrea, a ostali su negde u međuvremenu podvalili, izgubili se u svoj bol, a tuga ih progutala. Jovanova smrt je donekle bila njihov okidač i kap koja je prelila čašu koja se punila čitavu godinu, njegov pogreb je stavio tačku na sve. Jordan i Strahinja več tri godine nisu nogom kročili u Makedoniju, Jasmina i Marina su otišli jednom pre dve godine i to je bilo to, njihovi roditelji su češće dolazili dok oni nisu ni pomišljali da se vrate natrag. Nekada su letovanja provodili u Makedoniju sada su svaku godinu provodili na različite strane sveta, svi skupa bili su jedna ogromna bučna svita. Ovi ljudi su je digli iz pepela, postali su njena porodica jer ona nikada nije imala prijatelje imala je samo porodicu. Njene leptiriče su rasli srečni i voljeni, a ona se sve češće smijala, izlazila i napokon uživala u životu. Nakon dugih niz godina u koji je jedino znala za posao i čitav dan bi provela zad ekrana, sada je živela za svoje dece a posao je bio njeno vreme u koje je uživala. Dok su druge žene odlazile kod kozmetičara i u spa centre kako bi se opustili, ona se zatvarala u svoju radnu sobu u podruma kuče ili na vrhu svoje tvrtke i uživala u brojkama. Život je sastavljen od brojke, binarne i dekadne sisteme koje kad ih sklopiš u jednu nizu dobijaš nešto posebno i unikatno nešto što je tvoj lični pečat, a čime daješ ostalim ljudima razlog za sreču. Ona je tako gledala na svaku novu igricu, aplikaciju, program koji bi izašao iz njihove tvrtke. Jednostavno u ovih tri godina sve je bilo savršeno, čak i probleme koje su ih zakačili bili su samo nešto što se jednostavno moralo desiti, isto kao oderana kolena, polomljene ruke, visoku temperaturu sve je to bio život, a ona je napokon uživala u njemu sa osmehom. Samo još kad bi i on bio pored njih, sa tuge se sečala na njega. Nije bio Jovan jedini koji joj je tako jako nedostajao. Filip je nakon što su blizanci napunili godinu dana otišao u misiju, u početku bi se čuli jednom do dvaput nedeljno, zatim su pozivi prestali pa su ih zamenili poruke da bi nakraj jednostavno prekinuli svaki kontakt. Filip je poštovao i voleo Jovana, došao je sa njim kao šef njegovog obezbeđenja iz Makedonije, da bi u tih nekoliko meseci postali dobri prijatelji. Međutim i pored svega toga on nikako nije mogao preči preko njihov brak. Nije mogao preči preko toga da ona nosi njegovo prezime pa makar i samo na papiru, u početku je nekako prelazio preko taj dio sve dok ona nije ostala u drugom stanju. Nakon toga nije mogao, zbog toga su na kraju prekinuli svaki kontakt. Znala je da je on voli, voljela je i ona njega, bio je jedini pored koga se osečala voljeno, jedini koji je istinski voleo zbog nje same ne zbog ono što je. Međutim ponos mu nije dao da ostane pored nje, pa je zbog toga skupio svoje stvari i otišao u Avganistan.
Boleo je njegov odlazak više od svega međutim više nije bila sama, a njene leptiriče nisu bili dužni da vide suze u njene oči, oni su trebali hrabru mamu. Mama koja se smije i u čije oči ima samo suze radosnice, mama koja očajno kuva, međutim fenomenalno čita priče pre spavanja.
Nežan poljubac i malene rukice oko njenog vrata povratile su je u realnost. Otvorila je oči a dva zelena smaragda su je gledali, osmeh je sijao na njeno maleno lice. Uzvratila joj je poljupcem i uhvatila oko struka kako bi je smestila u svoje krilo, Andrea je naslonila svoju glavicu na njeno rame.
"Spava ti se leptiriču, umorila si se več?" - pitala je tiho između poljubaca kojima je obasipala njenu gustu crnu kosicu.
"Mavo, al neču pavam." - odgovorila je kad se Josif ili Jovan ko če ga znati ta dvojca su bili identični i jedino je Tanja tačno znala ko je ko, pojavio pored njih.
"Kevo, dolazi ekipa večeras gledačemo basket kod nas na katu ok?" - tipkao je na telefon dok je pričao nije ih čak ni pogledao, tipičan tinejđer u pubertetu. Nasmijala se za sebe kad ga Tanaj pogledala i izvila obrvu, a ovaj je nije registrovao.
"Daču ti ja tebe" kevo" koliko puta sam ti rekla kad pričaš samnom da ne buljiš u telefon! "- opalila je Tanja po njega, a on je napokon podigao pogled i pogledao je kao da ima dve glave.
"Šta ti je? Šta se dereš šta sam sad uradio?" - pitao je nevino na što je Tanja zakolutala očima, a njih tri su se nasmijali.
"Jel ste sredili kat? Jel ste napisali domači? Gde ti je brat uopšte?" - opalila je ona po njemu,  pa je sad mali kolutao očima.
"Ala si dosadna, sve smo sredili, čak smo i domači napisali, a Josif skida neku igru da imamo za sutra." - odgovorio joj je pa je pomazio Andreu po kosici, a ona je odma otvorila okice i kad ga videla sva se ozarila.
"Bato Jovan!" - ciknula je sva srečna i podala svoje rukice, a Jovan je bez pogovora prihvatio i uzeo u naručje. Njena čerkica je pored Tanje bila jedina koja je mogla prepoznati brače svaki put je tačno znala ko je Jovan, a ko Josif  još uvek nije mogla shvatiti kako joj to sa svoje tri godine uspeva. Gledala je kako njih dvoje pričaju i smiju se a oko srca joj bilo toplo, njena deca su imali brače i sestara, bili su voljeni i srečni, a kad su njih dvoje srečni i ona je.
"Bato! Jel ste mi skinuli sva produženja Hari Potera?" - odnekud se pojavila i Danijela, sa Andrija pored nje koji kad je video mamu odma je pustio iz ruke i došao do nje.
Uzela ga u naručje i smestila u krilo, bilo je tek tri sata, a vikend u Australija je bio nešto posebno, tad su svi bili kod kuće, a ona je obožavala provoditi vreme sa njih. Danas je samo Tomo otišao na posao jer su primili nove zaposlenike pa je on morao da ih proveri, a Josif je od rane zore otišao na pecanje sa Jordanov otac.
"Jesmo, al nočas mi gledamo basket u dnevnu na katu, tako da nečete moči da gledate, al zato sutra vam je kat slobodan." - odgovorio je Jovan, dok je škakljao Andreu koja je čičila I smijala se u njegovo naručje. Njih dvojica su imali neki poseban odnos, Andrea je obožavala Jovana u njega gledala kao u boga, a on joj ispunjavao svaku želju, dok je Josif više bio naklonjen Andriu. Daniela pak ih je voljela obojica i svaki put je bila spremna da se igra sa njih mada je sad več bila velika devojčica. Nikada ih nije odbila posebno Andreu kad je htela gledati diznijeve crtiče, to je postao njihov ritual, dok su muškarci igrali igrice sa Andrija i učili ga da igra basket.
Čulo se brujanje motora iz prednju stranu kuće kad je se i Josif pojavio i obavestio ih da je Tomo došao.
Ubrzo im se i on pridružio, u svoje četrdesete bio je zaista naočit muškarac, koji još uvek je držao do sebe. Na prvi pogled grub, a kad ga upoznaš zavoliš ga na prvu, jer čovek kao on jednostavno je morao biti voljen. Spustio se u fotelju i posegnuo za Tanjino kafe koje je stajalo na sto ispred njih, dok mu se Daniela popela u krilo.
"Pila sam to." - kao bunila se Tanja, a on je umesto odgovora poljubio ispred svih.
"Bljak, to nisam trebao videti."
"Fuj, čale oladi malo." - dečaci su negodovali dok su se oni smijali, njena tetka i Danica su več ustali da postave sto u trpezariju jer kako je Tomo rekao čuo se sa Josif koji mu rekao da dolazi. Gledao je u njih i uživala u prizoru prave obitelji, tad je nešto steglo oko srca neka nevidljiva ruka naterala je njeno srce na tren da prestane kucati. Tuga je obavila kad je pomislila da njena deca nikada neče upoznati svog oca, nikada neče osetiti tu očinsku ljubav. Suze joj se skupile u kuti očiju, tako da je morala trepnuti nekoliko puta kako bi ih rasterala, međutim Tomislavu ništa nije moglo promaknuti. Uputio joj je jedan osmeh pa je zagolicao Andreu koja se odma prebacila u njegovo krilo, a njen osmeh se vratio na lice. Obožavala je ove ljude koje su je prihvatili kao svoju, a njena deca su u njih našli svoju obitelj. Tomislav i Tanja su ih obožavali, uopšte ih nisu odvahali od svoje dece. Tomo ih sve vodio na treningu, devojčice na plivanju, a dečake na basket. Učio ih je voziti bajs, rolere, plivati, naročito je devojčice obožavao učiti da se biju jer u njegovo opravdanje je znao reči da se svaka žena mora zna sama odbraniti, dok su ga ona i Tanja zezali da ih uči kako bi lakše podneo njihove dečke u budućnosti. Znao je ponekad i podiči glas na njih, međutim to se jako retko događalo jer svi su bili savršena deca. Bila je zahvalna bogu što joj je na putu poslao ove ljude, jer njegova deca su u njih imali ono što im je tako jako nedostajao, posebno u Tomuslava videli su oca. Znala je da če im uvek taj dio faliti i mada je znala da nije ničija krivica bolelo je svaki put kad bi pomislila na to da njena deca možda nikada neče imati oca. Zbog toga je bila zahvalna ovom čoveku koji ih je čuvao, pazio i voleo kao svoje. Andrea ga je obožavala, a Andrija je u njega imao svog idola. Tetka se pojavila na vrata i pozvala devojčice da joj pomognu da postavi sto na što su njih dve skočili u isti sekund i odjurili u kuču. Tad se i Josif javio da je došao i da treba pomoći oko opremu i ribe koje je uhvatio, a dečaci su bez pitanja ustali i pošli za njim. Dok su odlazili poveli su i Andrija sa sobom pa ga Jovan podigao kako bi ga Josif poneo na grb. Sa osmehom gledala je u taj prizor njenog dečaka kako se smije dok njih dvojca izvode razne ludorije kako bi se on smijao.
"Nego sad kad su svi otišli imam nešto važno da vam kažem." - obratio im se Tomo ozbiljno, a njegov glas i držanje ukazivali su na to da ništa lepo neče im reči.
"Šta je bilo, samo nemoj mi reci da je neko umro nemogu to više da slušam." - prva je progovorila Tanja, a on je neko vreme gledao ispred sebe, pre nego je nastavio. Jeza joj prošla kroz telo dok ga gledala kako zamišljeno gleda u glatku površinu stola.
"Nije, ali nije ništa dobro. Zapravo nije nešto jako strašno jer je hvala bogu prošlo ali morate znati, Elena ti posebno." - obratio joj se a ona ga zbunjeno gledala, nije mogla shvatiti o čemu priča.
"O čemu se radi?" - pitala je oprezno dok je pokušavala da se seti šta bi moglo da je tako ozbiljno a da se tiče nju i ko za inat ništa joj nije dolazilo na pameti.
"Čuo sam se danas sa Oliver, pričali smo malo i nakon što mi je rekao nešto dogovorili smo se da če Filip doči sledeće nedelje u Australiju." - srce je preskocilo nekoliko otkucaja, a telo joj zadrhtalo što od sreče, iznenađenja, nelagodu. Vrtlog emocija je zahvatilo u jednom trenutku a ona nije znala šta reči, otvorila je usta da nešto kaže međutim reči nisu izlazili. Odjednom se osetila kao neki uljez, pitala se jer njih dvoje znaju šta se dešavalo između njih dvoje i kako bi to prihvatili. Bez obzira na to što ona i Jovan nisu imali ništa više od jednu pijanu noč i godine naj iskreno prijateljstvo ipak, bio je otac njene dece a ove ljude ispred nje bili su njegova obitelj.
"Hej malena, nemoj dosta je više." - Tanja se odjednom našla pored nje i uhvatila je njene ruke koje nije ni shvatila da ih steže u krilo. Pogledala je i u njene oči je videla odgovor na sva svoja pitanja, samo što nije videla mržnju ili osudu, a Tanja je u nastavku sve to potvrdila.
"Ne gledaj me tako. Ti si bila Jovanu najbolja prijateljica, nisi mu bila žena. Žrtvovala si svog života kako bi njemu pomogla, uz to rodila si mu decu mada oboje ste tu noč učinili največu grešku. Međutim slažem se sa svog brata, to vam je bila najbolja greška u životu. Elena mi te volimo kao majku decu mog brata, kao sestru, kao čerku, i nikada te ne bi osudili. Andrea je volela mog brata više od života, međutim i ona je nastavila dalje, i ne krivim je nikada neču ni nju ni Olivera, ne krivim je ni ja, ni moje roditelje. Naprotiv srečni smo zbog njih dvoje, a još srečniji bi bili kad bi i ti našla neko i nastavila dalje. Niko ti neče ništa reči, jer ti ženo zaslužuješ svu sreču ovog sveta. "- slušala je i nije mogla verovati koliko ljubavi, razumevanja, podršku ima u ove ljude. Pitala se čemu li ih je zaslužila. Jedna suza je kanula sa njene oči i pronašla put niz njeno lice, a Tanja je podigla ruku i obrisala je pre nego je čvrsto zagrlila. Tihi jecaj se otrgao iz dubine njene duše, pa je gorko zaplakala. Jedino čega se bojala je da nastavi dalje, bojala se da če je oni osuditi, da če sve to shvatiti kao izdaju i ponovo je uzalud brinula. Otrgla se od nje i nimalo damski obrisala suze pre nego se osmeh vratio na njeno lice, mal onaj setan al ipak vredeo je jer joj je Tanja uzvratila.
Okrenula se prema Tomo a on je nastavio.
"Tanja je u pravo mala, niko ti neče zameriti naprotiv mi to želimo jer ti zaslužuješ biti sretna. A sad možda češ imati još jednu priliku." - šeretski joj se osmehnuo pre nego joj kimnuo i tako izvukao još jedan njen osmeh.
Ipak Tanja je bolje od nje poznavala svog muža pa je nastavila razgovor i vratila ga na početak.
"Zašto imam osečaj da to što Filip dolazi tu nije nešto dobro?" - pitala je, na što je Tomo pogledao u oči i kao da je razmišljao dali da nastavi ili da promeni temu. Njih dvoje su se gledali pravo u oči i pogledima razgovarali, sve dok on nije popustio pa uz težak uzdah nastavio.
"U pravo si nije." - te četiri reči kao da su je presekli na pola, nešto u dnu stomaku je jako zabolelo a koža joj se od nelagodu naježila.
"Kako misliš nije?" - tiho je pitala, a on je progutao knedlu pre nego je nastavio.
"Ovako pre devet meseci dok su bili na stražu u Avganistan, Talibani su ih napali. Filip je čuvao vanjsku liniju baze sa Ruse i Francuze, okršaj je bio jak dok im je stigla pomoč ostali su samo troje živi od dvadesetak ljudi. Gamad je pobila čitavu ekipu, Filip je bio gadno ranjen. Izgubio je puno krvi i još u helikopteru su ga dva puta reanimirali, u toku operacije pao je u komu. Čitav mesec je bio u komu, a sledećih pet meseca je proveo u Bolnici u Moskvu. Iz Avganistan su ga preneli direkt u Rusiju, a Oliver nije nam ništa javio jer nije znao šta če biti sa njim dalje, a nije ni smeo jer se radi o vojno lice." - sva boja se povukla sa njeno lice, telo je oblilo hladan znoj a ruke su drhtali kao što dugo nisu. Nije mogla disati a nevidljiv čvor je stezao dnu njenog stomaka. Ovako se nije osečala jako, jako dugo još od kad joj je policija pokucala na vrata i rekla joj da su njeni roditelji poginuli.
"Elena, polako diši, polako dušo polako. Moraš disati pogledaj me ajde polako, diši." - čula je Tanju koja je pokušavala da joj pomogne a ona je tu pomoč oberučke prihvatila. Kad je napokon uspela udahnuti, Tomo joj podao čašu vode, koju je hlapljivo prihvatila i ispila do dna.
"Nastavi, molim te moram čuti ostatak. Zašto nam nisu rekli, pa on nema nikog svog, a bio je sam šest meseci, trebali su nam javiti." - nije ni shvatila da joj suze liju sve dok nije osetila slanu vodu na svoje usne. Nije se mogla suzdržati, ovaj put nije ni htela. Voljela je tog čoveka, voljela ga kao nikada nikog i nije mogla zamisliti kako mu je bilo ovih nekoliko meseci. Filip nije imao nikog, roditelji su mu poginuli još kad je bio na akademiji, a sestru i brata nije imao, bio je jedinac kao i njegove roditelje. Isto kao i ona, samo što je ona imala sestru i tetku, a on nije imao apsolutno nikog. Ta pomisao joj je naterala suze u oči, a bolan jecaj se otrgao iz njenih usana.
Tanja je zagrlila oko ramena, dok je Tomo strpljivo čekao da se malo smiri kako bi nastavio.
"Nije bio sam, Mladen i Oliver su pošli za Moskvu čim su im javili, međutim obojica nisu mogli dugo ostati jer je Andrea bila trudna, a Mladen se morao vratiti na posao, pa su ostavili Igora kao i predstavnika Vojnog Atašea. Ipak Igor je čitavo vreme bio sa njim." - laknulo joj je jer ga nisu ostavili, znala je da su se Oliver i Dean gadno naljutili jer im ništa nije rekao uz to je i prekršio pravila posla, ipak znala je da su to česni ljudi koji nikada nikog neče ostaviti na cedilo.
"Kako... Kako je sad?" - jedva je promucala, a jedno pitanje joj se urezalo u mozak "Jel se seča na njih, na nju i njene bebe."  Filip je voleo njene bebe, pomogao joj je puno kad Jovan više nije mogao, kad je njemu bilo najteže on je bio pored njih. Uspavljivao je, kupao ih, igrao se sa njima kako bi ona mogla malo otspavati. Nijedan njihov rođendan, novu godinu, božic, uskrs nije zaboravio do sad i svaki put im je slao poklone. Njena deca su znali sve za njega, isto kao što su znali sve za svog oca, samo što ih nisu sečali. Sad se pitala jel ih je zaboravio, međutim setila se da je i ovaj uskrs stigao njihov poklon, zapravo stigli su svi pokloni.
"Dobar je seča se svega znam da te to najviše brine i ja sam se toga bojao, međutim svega se seča hvala bogu nije izgubio sečanje. Međutim zadobio se sa jako teže povrede, plućno krilo mu je bilo jako oštećeno to je dovelo do jako krvarenje i umalo ga nije ubilo, uz to kad su bacili bombu na njih ista ga odbacila nekoliko metara sa strane i tu je lupio glavom, što je prouzrokovalo hematom u glavu pa je zbog toga i pao u komu. Ima još puno povrede, nekoliko preloma, Oliver kaže da još uvek malo teško hoda al je jak i ne da se pa svaki dan vežba. Jedino što ga sve to jako povredilo. Igor kaže da ne spava noču, košmari ga ubijaju ne pomažu mu ni lekovi, Oliver ga vratio na posao kako bi mu bar malo skrenuo pažnju, al đaba. Kažu da je danju dobar, priča normalno doduše više se ne smije, al kako je Dean rekao to ga drži još od Jovana. Međutim noči su njegov neprijatelj, jednostavno nemože spavati. Posečuje psihijatar i kažu da mu dobro ide, svestan je da mu treba pomoć, da je jedva preživeo i trudi se da sve ovo prevaziđe. Zbog toga mu je doctor predložio da se na neko vreme makne iz države da ode nekud na neko mesto koje poznaje dobro. Doctor smeta da če mu promena sredine možda bar malo pomoći, a on i Oliver se slažu sa tim." - kako je on pričao ona je sve više drhtala, nije mogla verovati šta je sve to prošao. Bože kako li je svo ovo vreme živeo." Žašto je nije nazvao?" odzvanjalo joj je u glavu, a Tomo kao da joj je čitao misli.
"Igor kaže da je ponavljao tvoje ime pre nego se probudio, međutim kako nisu smeli da išta kažu nisu te zvali. Kasnije kad su mu rekli da te zvao i pitali ga jer hoče da te obaveste rekao im je da neče." - kako je to čula nešto je preseklo posred srca, a isto je za tren prestalo kucati pre nego što počne razmišljati Tomo je nastavio.
"Nije hteo da te zove jer je znao da češ ostaviti sve i da češ otiči kod njega, a smatrao je da nije u redu da vučeš decu po bolničke sobe, a još manje da ih ostaviš same. Elena, voli te." - na tren je zavladala tišina a ona je sklopila oči, bol je bila prevelika. Bol za njega, a sa druge strane ona dobro poznata toplina ponovo je stoplila njenu dušu. Filip se brinuo za nje i njene bebe, brinuo se i nije hteo da se oni vuku po bolnice i da se brinu o njemu. Bože koliko ljubavi ima u tog čoveka. Kako ga je samo voljela. Tomo je nastavio a ona je otvorila oči koje su več bile krvave od reku suza koje je isplakala.
"Voli te mala, voli vas. Pričao sam sa njim kaže da je sanjao vas, vas i još jednu devojčicu mada nema pojma ko je ta bila al ličila je na tebe, dozivali ste ga. Andrija ga zvao da igraju basket, dok ste vas tri navijali. Krivi sebe što vas je ostavio, što je bio ljubomoran na Jovan, što nije mogao da pređe preko toga da ste vas dvoje živeli zajedno. Bolela ga ona noč, mada je znao da je sam kriv za to, da nije bio toliki kreten možda ništa se ne bi desilo među vama.
Mada kako je rekao bolje je tako jer Andrea i Andrija su vredni svega. On njih voli kao da su njegovi. Zbog toga je odlučio da dođe, hteo je popričati sa tobom, upoznati decu ponovo. Shvatio je da mu je bog dao još jednu šansu i da bi voleo da ti sve kaže. Čak mi se ispričao jer sam Jovanov zet i molio me da se ne ljutim na tebe. Mada nije bio svestan koliko sam u tom trenutku bio srečan, Elena znaš da te volim kao svoju sestru, Andrea i Andrija ne odvajam od svoje dece, volim ih kao da su moji i to se nikada neće promeniti. Međutim voleo bih kad bi vi našli svog čoveka koji če vas čuvati i paziti, koji če vas voleti kao što ja volim Tanju i njih troje. A Filip to može i to želi, video sam to u njemu u njegov pogled kad je pričao o vama, on vas voli. Da nije ne bi svako malo slao poklone za decu, to ne radi onaj koji ne voli, ja to najbolje znam." - njegove reči su je ubijale, a u isto vreme dali joj najveću nadu. Vratili joj neotsanjane snove, vratili joj veru u ljubav. Zaplakala je, a Tanja je ponovo zagrlila rukama mazila njena napeta leđa dok je ponavljala reči utehe u njenu kosu a ona je grcala u suzama. Ova bol je bila jača od ona kad je onog jutra Jordan probudio u cik zore kako bi joj javio da su aparati otkazali a Jovan je zauvijek otišao. Ova bol je bila jača, ova bol je kidala na živo, dok je u isto vreme nada milovala i lečila njene rane. Nada da je njihovo vreme napokon došlo, nada da če možda ovaj put sve biti onako kako treba biti, nada u njih dvoje. Odjednom je srce počelo jače kucati, a ona se tužno osmehnula kad se setila da je njeno ime bilo jedino koje je izgovorio kad se probudio, da je brinuo za njih i nije hteo da ih preplaši. Negde u potsvesti znala je da je zbog toga bio uporan i istrajan da uspe, da se probudi, oporavi kako bi se njima vratio. Ljubav je udarila kao toploten bran, a njeno srce je vapilo za jednog čoveka, njena koža je žudela za njegove dodire, a mozak ponavljalo jedno ime
"FILIP"

______________________________________

Čao ljudovi moji znam znam da je 01:50 iza ponoči al šta ču lupila me neka inspiracija danas pa sam napela Wattpada 🤣🤣🤣

Evo malo sam se odmorila pa sam odlučila da je vreme da se vratim. Kao što znate rekla sam več da od sad moje priče neče biti uređeni tako da nadam se da vam to neče toliko smetati I da nečete zbog toga zanemariti moje priče.
Od danas idemo redovno I sa ovu priču naravno Tajkun čije sam prvo Poglavlje objavila ranije danas če iči paralelno međutim to je kratka priča tako da neče biti nikakav problem.

U svakom slučaju voljela bih čuti vaša mišljenja i kako vam se sviđa ova priča. I naravno kako vam se sviđaju ovi likovi 😉

Za one koji tek sad počinju sa ovu priču Crni Leptir je zasebna priča koja je tesno povezana sa serijal Anđeo tako da vam preporućujem da prvo pročitate prvi deo "Anđe Slomljenih Krila" kako bi vam neke stvari bili jasniji. Isti možete nači na moj profil 😉

Čitamo se uskoro
Ljubim vas 😘😘😘
Aneta