Naša Zvezda🔚

" Ovo nije kraj ! "

Obuzimao me je njegov miris,nisam mogla da ga pustim iz zagrljaja. Stezao me je sve jače mislila sam da će mi srce prepući od količine emocija koje sam držala u sebi.

"Rekao sam ti da će brzo proći"

"Bio si upravu" Smešila sam mu se

"Ja nikada ne grešim" Naprći se.

"Pogledaj samo ovu lepotu!" Izgovorim odmakinjaćujući se od njega i posmatrati moj dom.

"Ti to o meni?"

"Ma pogledaj" Povučem ga za lakat.

"Jedino što trenutno vidim da je lepše od nje,si ti"

"Laskaš mi" Zacrvenim se.

"Ja to stvarno mislim" Podignem pogled susrećevši se sa njegovim toplim pogledom.

"Zašto me voliš?"

"Zato što si ono što jesi. Osećam da si ti ta"

"Šta ako te razočaram?"

"Siguran sam da nećeš"

"Neću da te povredim?"

"Ti nikada ne bi mogla da me povrediš,veruj mi na reč" Zagrlim ga ponovo uživajući u onome što imamo.

...

Spustim svoje usne na hladan mermer.
"Izvini što nisam dolazila. Prosto nisam mogla više da ti pričam znajući da nikada nećeš moći da mi odgovoriš. Ali to se promenilo. Ja sam se promenila. Gledam život pomalo na drugačiji način. Konačno me neko drugi pored Zvezde,čini srećnom. Možeš li da veruješ u to? Konačno sam se zapravo zaljubila" Stavljala sam buket cveća na nadgrobnu ploču. "Osećam se da bih mogla sve da postignem. Da bi sa njim otišla i na kraj sveta,ako bi mi to tražio. Zaljubila sam se preko ušiju,da ne mogu da prestanem da mislim o njemu. Po mozgu mi se stalno vrti njegove reči i njegov lik. Često mislim da ludim jer zamišljam da je tu kada nije. Znam da si mi uvek pričao da se niukom slučaju ne vezujem za cigane,ali izgleda je sudbina imala nešto protiv tebe. Nemoj da brineš. Nije on poput ostalih,on je poseban. Sigurna sam i svesna da ga volim iskreno,bez foliranja. Takodje sam sigurna da on to isto oseća. Jedino što mi u tome svemu fali si ti. Prestajem da ti se sećam lika. I to je ono što me brine. Ne mogu da te zaboravim,ne možeš da izblediš ali se to dešava. " Gromoglasno uzdahnem dolazeći do daha,skrivajući knedlu u grlu "Znaš,mama i tata se uopšte nisu promenili. Mama me i dalje odvraća od Beograda,kao što je i tebe. Sve se ponavlja. Sve je slično. Skoro isto. Saznala sam da su me lagali u vezi onoga dana. Klela sam ih jer sam mislila da su te oni ubili" Razgoračim oči. "Ali to ništa ne menja. To te neće vratiti"

...

"Čekaj me na severu oko četiri" Pročitah još jednom poruku dok sam se gubila u sopstevim mislima. Prisećala sam se svih stvari koje su mi se dogodile u ovih poslednjih meseci. Ukratko. Izgubila sam još jednu osobu,nije mi prvi put. Spoznala sam ljudski bes i ljubomornu. Uvidela na šta su sve ljudi spremni. Našla sam nekoga ko me čini srećnom i nekoga ko me zapravo razume.

"Ne bi trebala da si ovde" Okrenem se na pomen nečijeg glasa. Branko Jovičić. Zar sam ja osudjena da upoznajem Zvezdine igrače? Kratko se nasmešim na ovu pomisao.

"Čekala sam nekoga ali taj neko očito neće doći"

"Ni ja ne bih smeo da sam ovde" Ironično doda.

"Možeš li mi reći kad vas se završio trening?"

"Pre pola sata" Potvrdno klimnem glavom. "Što,čekala si nekog našeg?"

"Ne,samo pitam pošto si ovde sam"

"Došao sam da razbistrim misli" Reče sedajući na jednu od stolica i dizajući noge na red ispred.

"Kad već čekaš nekoga,pridruži mi se" Potapša na stolicu levo od sebe. Pogledam na ulaz ne bi li ga videla. Nema ga. Sednem pored njega uzdisaću.

"Neće doći"

"Tim bolje za mene,nisam sam"

"Rekao si da si došao da razbistriš misli"

"Jesam. Ali ti si tu već bila pa rekoh ovako nešto se ne dogadja često. Kontaš? Retko koga bude kada ja dolazim"

"A baš često dolazim"

"Znala sam da ima velikih cigana u timu ali nisam baš računala na tebe.."

"Uvredjen sam i iznenadjen"

"Nisam znala,jednostavno"

"Ti si mislila da je samo Marko ovde pravi delija? Svako od vas navijača treba da upozna ostatak tima pa da onda komentariše. To što ne kačimo toliko koliko i on,ne znači da smo ovde samo zbog para" 

"Nisam htela ništa loše da kažem time"

"Shvatio sam,samo kažem. Od koliko godina pratiš Zvezdu?"

"Od četvrte godine"

"Ja od treće!" Sa ponosom u glasu izgovori "eto,vidiš da sam veći cigan od tebe!"

"Ja nisam rekla da sam veći cigan od tebe"

"Ali si to mislila"

"Nisam znala da možeš da čitaš misli" Podignem obrvu.

"Nisam ni ja" Zacereka se. Dobio si bitku ali ne i rat.

"Kako je biti na tribini kad je pun stadion? Bio sam na drugim utakmicama ali do sada na punom severu nisam"

"Najlepši osećaj na svetu. Kožom ti prolazi neka čudna struja dok pevušiš pesme. Skače se i urla do poslednjeg atoma snage. Zaboraviš na sve,sem rezultata. Totalno se pogubiš u svemu tome"

"Moraću da iskusim to. Ako je Marko ovde našao ljubav svog života onda ću se ja ovde sigurno oženiti" Pričao im je o tome?

"Kažeš da si veći cigan od mene a nikada nisi bio na tribini!" Fijuknem. 1:1

"Možda nisam osetio to što si ti ali sam opet veći cigan od tebe"

"Godine nisu broj!"

"Tri je tri"

"Ko bi rekao da ste vi fudbaleri tako bezobrazni i nadmeni?"

"Ne,ne. Nije. Samo ti ne možeš da prihvatiš da je neko veći cigan od tebe"

"Možda bih prihvatila da jesi,ali pošto nisi.."

"Videćeš ti!" zamahne rukom "da sam veći cigan od tebe"

"Jedino možeš da sanjaš tako nešto"

"A jel se i ti u mom krevetu računa kao takav san?"

"Ti si bolestan" Zgrozim se.

"Bolestan ili ne,opet sam veći delija od tebe"

"Sutra malo.."

"Dok si se ti igrao sa loptom,ja sam ovde ostavljala svu svoju snagu"

"Jake li snage.. probaj da trčiš 90 minuta bez prestanka"

"Čak ni napad ne trči neprekidno.."

"Postavi se na moje mesto. Nije lako,kako se čini"

"Deco hoćete li ili da i vas zaključam?"

Susretnem se sa ne baš srećnim Brankovim pogledom. Zakoračim ka izlazu kako čoveku,više ne bismo pravili probleme.

"Ovo nije kraj. Dokazaću ti"