"Stigla sam" izgovorim zaključavajući stan. Izujem patike i uputim se prema dnevnoj.
"Brza si dušo" poljubi me u obraz,
"Šta je toliko hitno?" upitam je spuštajući čašu od koje sam upravo otpila malo soka.
"Dala sam otkaz,selimo se!"
"Molim?" izbečila sam se i čekala njen odgovor ali ga nije bilo.
"Ali šta je sa Marakanom mama? A mojim prijateljima?! Ne možeš mi to učiniti,ceo život mi je ovde"
"Žao mi je Nina,odluka je doneta"
"Šta je sa tatom?" promenila sam temu na njega namerno kako bi se smilovala.
"On ostaje ovde"
"Zašto ne mogu da ostanem sa njim?"
"Nikolina,žensko si treba da budeš sa mnom. Uostalom frankfurt je prelep,vreme je da upoznaješ nove stvari"
"Ne želim da upoznajem nove stvari,mama želim da ostanem ovde. Ni ne trudiš se da me saslušaš, uostalom šta će biti sa mojoj školom?"
"Nastavićeš u Frankfuru. Sreća pa ga imaš u školi inače ne znam kako bi"
"Ti si to planirala bez mog znanja? Divota. Zar me nisi mogla pitati šta ja mislim o tome? Kad bi te bila briga.."
"Želela sam da ti kažem ali nije bilo pravog trenutka"
"Ne znam što si mi uopšte i govorila"
Iste sekunde izadjem iz stana. Pokušam nazvati Teodoru ali mi se ne javlja. Odlučim pozvati Marka,još se jedino njemu mogu obratiti za nešto. Prihvatio je poziv.
"Halo marko" izgovorim.
"Nina nisam se nadao tvom pozivu" zvučao je iznenadjeno.
"Izvini što te ovako zovem ali trenutno si mi jedina opcija.."
"Svejedno sam planirao da se čujemo"
"Možeš na budeš ispred Mare za desetak minuta?"
"Vidimo se tamo"
**
"Ne želim da idem Marko!" tužno promrljam
"Znam Nina,mora postojati neka druga opcija. Samo što sam te upoznao"
"Kada bi bar postojala,ne mogu da ostanem sa ocem.."
"Pa jebote tata ti je šta je tu loše?!" iznervirano izusti
"Ne znam,valjda se plaši da će mi se desiti isto što i Relji.."
"Ko je Relja?" upitno me pogleda,uzdahnem
"Relja je moj brat. Bar je bio"
"Bio?"
"Ubili su ga Marko"
"Ko to?"
"Neko od grobara navodno nikad nisu saznalu,malo morgen. Štite ih"
"Nisam znao,izvini." napravi malu pauzu pa doda "Nego šta ćemo za tvoju selidbu?"
"Ne znam.." smoreno izustim
"A da ja zamolim tvoju majku?"
"Neće to upaliti kod nje,ona verovatno ni ne zna ko si ti. Samo ćeš pogoršati stvari"
"Ne mora ni znati ko sam ja,obećaću joj da ću se brinuti za tebe"
"Nema od toga ništa.." izgovorim neskidajući pogled sa Marakane. Ne mogu da odem. Ne mogu bez nje. A ako odem,vratiću joj se. Ušla mi je u krv,sada nema nazad. Ne mogu da verujem ako odem da više neću moći da dolazim. Više neću biti pored jedine ljubavi,pored iskrenog prijatelja.
"Živiš sa mnom" reče Marko teško a ja ga pogledam. Očigledni je čekao moju reakciju jer više ništa nije progovarao,već mi je pratio pogled.
"Svako ima svoj život,ovako je najbolje."
"Predaćeš se a borba nije ni počela?" nastavi iznervirano.
"Tako se čini.."
"Možda ćeš se ti predati ali ja neću"
"Zašto to radiš?" iskreno ga upitam. Jer ja stvarno ne znam.
"Ne znam ni sam.." utihne pa spusti glavu "Kako ću ja sledeći put bez tebe na severu?" podigne glavu te se pogledamo.
"Naćićeš neku drugu devojku" odgovorim mu a on mi se nasmeje.
"Ko bi drugi odlučio da pomogne neznancu?"
आप पढ़ रहे हैं
Naša Zvezda🔚
फैनफिक्शनPoznata emocija obuzima moje telo,srce iskače iz grudi, krv postaje vrelija,trese mi se tlo pod nogama i samo čekam da se sručim dole na pod. Da me sad vidi Filip rekao bi da je ovo utakmica sa Indjijom i da se puno ne uzbudjujem. Ali ni da igramo p...
