PASTEL

Ime

Nedelju dana ranije

Devojka tamne kose i nežnih očiju se nervozno okretala bacajući tužan pogled ka ogledalu dok joj je i odraz okretao leđa. Pustivši tužan uzdah pomirenja sa sudbinom, klimnula je glavom nesvesno mešajući sva svoja razmišljanja tog jutra. Kada se prijavila za takmičenje verovala je da će pobedom steći položaj da svoju tajnu vezu pretvori u bajkovitu stvarnost. Verovala je da je to jedini kriterijum koji je bio dovoljan da je on gleda kao budućnost a ne kao kratak udisaj u tamnim delovima zabranjenog grada. Verovala je da nije samo on bio taj koji je potreban njoj, već da je i ona opijum za njegova čula, hrana za njegovu dušu, lek za njeno srce. 

Verovala je da im se osećanja u istini prepliću poput tela u tamnoj laži koja je bila njihova stvarnost.

"Valerija, mila", osmehnuvši se, žena na vratima je privukla pažnju devojke čije je suze u očima prihvatila kao vesnike sreće, "Tu je par devojaka koje kažu da su tu da ti pomognu oko priprema, želiš li da ih pustim unutra?" 

Osmehnuvši se na pomen svojih prijateljica koje su došle da izvrše obećano, Valerija je dlanom obrisala suze sa lica dok je sa ramena sklanjala ruke tuge koje su pretile da joj dođu do nežne kože vrata okrutno joj oduzimajući dah. Svesna žrtve koju će morati da učini, makar i samo zaustavljajući suze, nežno se osmehnula ženi koja je čekala odgovor, "Naravno, rekle su da će doći." 

Posmatrajući nežni osmeh žene koja je sada nestala iza zatvorenih vrata, atomi Valerijinog tela su se cepali dok je slušala smeh svojih drugarica koji je žurio kroz hodnik ka njenim vratima. Duboko udahnuvši, ohladila je žar svog tela koji je vremenom postajao sve bolniji. 

"Gde je najlepša devojka Pastela?", vrisak sreće je zapljusnuo prostoriju koju više nije obasjavala samo toplota nežnog sunca već i radost upakovana u sjaj roze helijumskih balona puštenih da obasjavaju devojku koja je sedela u samom centru, "Valerija!" 

"Devojke", nežno se osmehnuvši, znala je da misice ne postaju samo lepe devojke spremne da pruže iskrenost i mir u svetu, već one koju svoju lepotu pakuju u šareni papir neodoljivih laži, "Mislila sam da nećete doći." 

Znala je da će postati jedna od najlepših devojaka ovog grada, samo takvu bi je prihvatio i samo takva ga je bila dostojna. Zato je sada sakrila žal prolivenu pod obrazima osmehnuvši se devojkama koje su bile tu da na njene oči stave ružičaste naočare koje će rušiti zidove zla. 

"Onda ne bismo bile pravi prijatelji", iskreno spustivši ruke na ramena svoje drugarice, Lenka je nežno prešla prstima duž Valerijinih ruku, "Sada smo tu da podržimo najlepšu devojku ovog grada i stavimo joj tu prokletu krunu na glavu", namignuvši svojoj drugarici, uspela je da opusti te atome nervoze koji su strujali kroz njenu krv okrenuvši je kao ogledalu spremna da prione na posao, "Dakle, devojke, počnite da radite jer ne stajemo dok ne pobedimo."

Sadašnjost

"Lenka Kandun", topao glas nije odgovarao prostoriji u kojoj se nervoza igrala sa zglobovima prstiju, zabavljeno cepajući slabe glasove, "Zamoliću Vas da uđete unutra i sačekate inspektorku." 

Odsutno klimnuvši glavom, bleda devojka je ustala sa hladne klupe puštajući zaštitničku ruku svog oca dok je napuštala toplinu majčinog zagrljaja. Morala je da zakorači kroz jednobojan hodnik policijske stanice jer je to bilo jedino rešenje nakon prizora koji joj je još uvek blicao pred očima, ovo je bilo jedini ispravni korak nakon što je na nju pala krv žrtve, bar su je u to uveravali. Pronašla je zločin i morala je da pomogne pravdi. 

"Ovuda", pogledavši kroz otvorena vrata, ustuknula je pred stolom poluprazne prostorije obložene ogredalima, "Verujte gospođice Kandun, sve je to čista formalnost." 

"Naravno", progovorivši tek par reči nakon incidenta, svaka sledeća joj je predstavljala napor parajući joj grlo i zato se nije trudila da priča, prepričava i objašnjava. U tišini je ušla u sivilo prostorije za ispitivanje spustivši se na neudobnu, hladnu stolicu. Nije mogla da oseća krivicu jer nije bila kriva, nije poznavala žrtvu. Osećala je strah i tugu koji su joj potresali telo i dolazili u misli čim je zagrli mrak samoće.

"Gospođice Kandun", nežne oči pune obzira provirile su kroz metalna vrata ponovno zatvarajući mlado telo iza istih, "Ja sam inspektorka Asja Ivanovski, dodeljen mi je ovaj slučaj", spustivši se na stolicu prekoputa devojke čije oči nisu videle svetlo u inspektorkinim, inspektorka jeodlučila da bude istrajna u ovom slučaju, "Znam da ste prošli kroz veliki šok ali biste nam bili od velike pomoći ako biste razgovarali sa nama." 

"Da", Lenka se trudila da unese ornost u taj kratak odgovor, da se nasmeje inspektorki onako kako su je roditelji učili ali je ovaj kriminal pogodio mnogo više od članka o smrtnom slučaju u novinama, ovaj put je zločin bio stvaran i ona je bila deo njega, "Odgovoriću na sva potrebna pitanja, ali.. Nisam sigurna koliko će vam biti od pomoći, ja sam samo pronašla žrtvu." 

Ohrabrena rečima koje nije očekivala, Asja je verovala da je sada pravo vreme da Lenku upozna sa problemom u koji se njeno mlado telo upustilo, "Zapravo, gospođice Kandun.." 

"Možete me zvati Lenka", bujica reči koja je pre par momenata potekla, više nije mogla da se zaustavi. Bilo joj je prijatnije da se vara rečima pre nego istinama koje su letele oko nje. 

"Dakle, Lenka", blago uzdahnuvši, inspektora je otvorila fasciklu tražeći potrebnu dokumentaciju koja se u njoj krila, "Uspeli smo da identifikujemo žrtvu."

"Jeste?", nije bila zainteresovana, nije želela da zna čiji roditelji liju potoke suza dok na svoje telo navlače crnu tkaninu, "Žao mi je porodice i prijatelja koji su doživeli ovu neprijatnost."

Postala je službena u svom mehanizmu odbrane i to joj nije pomoglo, knedla joj je još uvek stajala u grlu prekidajući dotok vazduha. Odbijajući žalost od sebe, gubila je nevinost u inspektorkinim očima. 

"Znam da je ovo potresan trenutak", skupivši ruke pred sobom, inspektorka je spustila tanak papir pred krhke oči koje nisu želela da ga pogledaju, "Ovo je identitet naše žrtve." 

Ljudska radoznalost se borila sa željama i moralom u tom krhkom telu sakrivenom sivim zidovima policijske sobe, nije želela da zna ko pati i želela je da zna čija će je sena smrti pratiti do kraja života. Nesvesna svojih postupaka, spustila je oči na tanak papir, ne primećujući slova već lepo lice koje joj je sledilo krv u venama. 

"Valerija."