PASTEL

Prvi čin

Gledao je kako cvili i jeca dok se vuče po podu u pokušaju da ode dalje od njega. Nije bila vezana a opet je puzala po podu poput nezahvalnog kučeta, nesvesna usluge koju će joj učiniti. On. On će je spasiti tog greha koji je dobila rođenjem, greha koji je negovala ceo svoj život. Obgrlila je to zlo koje je postalo deo nje i bila je svesna koliko je loša. Bila i više nije, neće biti. Neće, jer će je on osloboditi prljavštine koja se nalazila na njenom licu. 

"Molim te", jecaj je bio krajnje nepotreban ali opravdavajuć, sve što je ona videla, bio je čovek koji je išao ka njoj, zauzetih ruku i ozbiljnog lica, "Uradiću šta god želiš, molim te." 

Osmehnuo se na njene tužne vapaje za život, borila se u ratu gde nije postojala ni najmanja šansa za pobedu i ipak nije odustajala. Borila se krajnje glupo dok se trudila da zapamti njegovo lice, verujući da će moći biti jedna od onih fenomena koji će pobeći i spasiti život, spasiti grad. 

On nije verovao u fenomene i zato se samo osmehivao na njene trzaje za život koji su bili krajnje nepotrebni ali neverovatni za njegove oči. Iznenađujuće je što je toliko grešna a ipak se bori da živi u grehu, želi da se valja u prašini iz koje on može da je oslobodi. Svesna je njegovih moći i ipak beži. Glupača. 

"Veruješ li u Boga, Valerija?", zastavš pred grandioznim stolom, potpuno je odvojio oči od njene lepote milujući pogledom oštrice na stolu od pune hrastovine, "Da li si se ikad molila?" 

Parališući strah joj je lomio telo dopuštajući joj energiju poslednjeg daha života, dopuštajući joj da se bori do kraja u nadi da je kraj daleko, "Videla sam ti lice, nikada se nećeš izvući sa ovim", svaki njen pokret bio je oda životu i svaki njen dah bio je čin njegovog milosrđa, zato se sada osmehnuo nežno podižući kožne rukavice sa stola, "Psihopato!" 

Mislila je da je uvreda probudila emociju na tom bledom licu ali je on ipak razmišljao o njenim pređašnjim rečima. Dok je razmatrao svoj plan, u obzir mu je došla ideja pokrivanja lica ali ju je oterao od sebe jednakom brzinom kojom je bila stvorena. Oni koji pokrivaju lice uglavnom imaju takav poriv jer rade pogrešne stvari, truju svet. On je činio dobro delo oslobađajući svet zla koje ga je trovalo, zašto bi krio lice kada treba da bude nagrađivan? Niko se do sada nije usudio na pružanje dobrote i zato je on morao biti taj koji će da reaguje. 

Taj koji će da oslobađa. 

"Odgovori mi", njegov glas više nije bio iste boje, više nije budio poštovanje koje joj je topilo butine, budilo je mrtvilo koje ju je teralo da beži bez obzira i bez daha, da trči do spasa bez okretanja na svetlo koje joj je on obećavao, "Da li si ikada, u svom nežnom i lepotom ispunjenom životu, uputila toplu reč Gospodu?" 

Klimnula je glavom odlučujući da ne okušava bes čoveka koji je mirno disao ispred nje podižući oštrice i jednako mirno ih spuštajući nazad na njihovo obeleženo mesto, "Jesam", tiho progovoriši, nije uspela da privuče njegove oči na svoje telo, uspela je da izazove ništa više do blagog osmeha ubice.

"Ne verujem da ćeš ga ikada videti", da je bila u drugačijoj situaciji, mogla bi da se zakune da je u glasu ubice čula žaljenje, "Mada, preporučujem ti da mu uputiš po koju molitvu, ko zna", uzdahnuvši sigurnom rukom je podigao nož sa stola uveren da je našao onaj pravi, "Možda uspeš da izmoliš mesto dalje od vrata pakla."

Svesna da joj je kraj blizu, želela je da moli da beži, da nestane i da joj krv bude još dugo vrela. Svesna smrti koju je nosila hladna oštrica, bežala je od samog straha sudarivši se leđima za hladnim zidom svoje smrti, "Ne želim da umrem, molim te.. Ne želim." 

Suze su se slivale niz vrele obraze lepote u tišini borbe dodirujući pod i tako sjajne, poput bisera, završavale su u prašini kraja.

"Oh mila", nežno uzdahnuvši, spustio je poljubac svoje dobrote na njeno znojem oblveno čelo, "Moraš." 

Borba za život je bila kratka i bezvučna. Suze više nisu lile sa tog lepog lica dopuštajući sebi da se mešaju sa prašinom koja im je bila toliko ispod časti, sada su ustupile mesto plavoj krvi koja nije otišla dalje od lica. 

Vreme smrti: Dva i sedamnaest. 

* * *

Stavila je slušalice pružajući svoje korake kroz šumu uz zvuke koji su je vukli na trčanje čak i ako nije želela da trči. Želela je da ostane kod kuće u svom toplom krevetu ali nije mogla da zanemaruje obaveze koje su se nizale iz dana u dan, zato je ustala i krenula put rezervata grada Pastela. Jedne od najbujnijih šuma čije je lepote oblikovao o čovek. 

Osmehnula se kada joj se korak ubrzao unoseći joj svežinu sa svakim metrom, udišući vazduh koji je čistio pluća od svakodnevnih zagađenja i tela od briga koje su ga mučile, zaustavila se kada je shvatila da prati put crvenih mrlja na kamenu. Okrenula se oko sebe u želji da pronađe životinju koja je bila povređena ali nije mogla da pronađe krzneno biće koje je osećalo bol. 

"Mina", viknuvši svoju prijateljicu, Lenka je krčila put ka vidljivosti crvenih fleka po vedrom putu, "Mina!" 

Okrenuvši se, nije želela da čeka ali nije smela da nastavi sama. Videvši devojku koja se zaustavljala na putu na kom je ona bila pre samo par trenutaka, podigla je ruku u želji da joj što pre privuče pažnju, "Mina!" 

"Lenka", glas njene prijateljice bio je zaleđen strahom dok joj je pogled lelujao nad njenom glavom, "Lenka skloni se odatkle.." 

Pružajući ruke, nije uspela da dohvati svoju prijateljicu pre nego što je kapljica krvi uspela da uništi nevinost njene trenerke, primoravajući je da podigne glavu nad kojom je letelo telo bez lica.