Podzemni Svet: Katrina

𝟙.

Svuda oko njih nalazio se mrak. Tama. Jedine stvari uz koje su uspevali da vide jesu slabe, trepćuće lampe, koje, po stanju u kojem su, nisu mogle izdržati barem još pet minuta.
Kako su njihovi jedini izvori svetla konačno odlučili da se reše svojih muka, tiho se kroz pećinu moglo čuti proklinjanje dana kada su se uopšte dogovorili da istražuju ovo mesto.
Laganim koracima su silazili niz klizavo kamenje, opipavajući sve oko sebe kako bi se na bilo koji način orijentisali.
Jedan od dvojice je zastao, ponovo vadeći lampu koja se još pre nekog vremena ugasila, udarajući je i tresući kako bi barem još malo svetla proizvela, ali bezuspešno.

„Neće se upaliti više. Imaš li telefon?“, upita jedan od dvojice drugog. Kao odgovor, drugi prvo slegne ramenima, te se tek onda seti da je nemoguće videti bilo šta u pećini bez svetlosnog izvora.

„Ne znam, ne verujem“, odgovori malo glasnije dok se njegov grubi glas odbijao o pećinske zidove i odjekivao.
Malo je pročačkao po džepovima, i na svoje iznenađenje, izvukao je iz džepa svog belog odela futrolu.
Kako je drugi upalio blic, obojica su na naglu svetlost namrštili lice.

Ubrzali su korak kako su konačno mogli nešto da vide pred sobom. Posmatrali su kamenite zidove ove duge, uske pećine ne bi li našli nešto neuobičajeno, ali sreća nije bila na njihovoj strani.
Kao da nije bilo života.

„Nije mi rado da koristim ovo“, prokomentarisao je vlasnik telefona, dok se u pozadini konačno nije čuo žubor vode. Drugi se kratko nasmejao, ali više koncentrisao na to što čuje.
Primetio je da pećina postaje sve uža i uža, ali i da žubor postaje sve glasniji i glasniji.
Kako su i dalje šetali, osećali su se kao da nema kraja. Razmišljali su o povlačenju, ali radoznalost ih je vodila dalje kroz ovu krajnje misterioznu pećinu.

„Hej. Dođi“, šapnu jedan od njih, gledajući kroz veliku rupu koja je vodila u još veću prostoriju.
Šta je bilo interesantno jeste da su stalaktiti koji su visili sa plafona pećine svetleli.

Nisu bili dovoljno jaki da osvetle celu prostoriju, ali svejedno je bio fantastičan pogled.
Svi su bili u različitim bojama. Neki su svetleli i u više boja. Svakakve kombinacije raznih nijansi zelene, ljubičaste, crvene, žute, i još mnogo drugih.

„Hajde da osmotrimo bliže“, reče jedan od dvojice, te se provuče kroz rupu. Drugi je malo oklevao, ali se i on ubrzo provukao kroz istu.
Jasno su mogli da čuju glasni, šuštajući žubor vode kako su ušli u ovu pećinsku prostoriju. Zaključiše da je ova prostorija zvučno izolovana, jer je zvuk koji dolazi odavde mnogo tiši spolja.

„Dodaj mi kesicu“, povikne jedan od dvojice koji se već dosta približio jednom velikom stalaktitu. Morali su već da budu glasniji, jer ih je žubor vode znatno ometao.
Drugi mu doda plastičnu kesicu i mali čekić.
Čovek sa kesicom odluči da se približi još više ovim prirodnim svetiljkama, ali je primetio da postaje sve vlažnije i vlažnije. Oklevao je napraviti korak, ali je ipak to uradio.

„Sačekaj me tu, moram još da se približim“, reče drugom, te se još više približi stalaktitima.
Pažljivo je koračao, oprezno gledajući oko sebe, dok nije ugledao jedan stalaktit koji je svetleo mnogo jače nego drugi.
U uzbuđenju nije obratio pažnju kuda korača, i tu je skliznuo.
Uz vrisak, pao je i nastavio da klizi kroz rupu koju nijedan od dvojice nije primetio.
Kako je drugi čuo vrisak, odmah je ubrzao ka mestu gde se njegov kolega prethodno nalazio i razgledao.

„Minsok! Minsok!“, vikaše njegovo ime već znojeći se od adrenalina, ali pored odjekivanja, nije dobio nikakav odgovor. Čak se ni prvobitno vrištanje nije moglo čuti.
Iz džepa brzo izvadi nekakvu crnu spravicu sa mnogo sitnih dugmića i omanjim ekranom.

„Džekson Skarlet na vezi, Minsok je skliznuo i ne vidim ga, prijem“, reče drhtavo, dok su mu se šake tresle više nego ikad. Njima dvojici su se dešavale razne opasne stvari, ali ovako nešto, nikad.
I dalje je pokušavao da vidi gde li je to drugi skliznuo, ali bezuspešno. Kao da nije ni bilo otvora. Samo vlažno, klizavo kamenje i ćorsokak.
Opipavao je zid pokušavajući da nađe nekakav način na koji bi mogao da propadne ili da se zid raspadne. Tenzija je rasla sve više i više, dok konačno nije dobio odgovor sa njegove spravice.