Šansa koju nisu imali

1

Dvoumljenje

Odrekla sam se ja mnogo bitnijih stvari u životu sunce moje, veruj mi, tebe neću ni osetiti.

Andrea Kingston

20. maj 2015. godine

- Jesi li saznao ko je devojka? – pitam Vila dok posmatram svoju zanimaciju ovih dana. Prelepa mlada brineta koja radi u mom omiljenom kafiću, nova je u to sam siguran.

- Xena Raul, diplomirala je prošle nedelje nuklearnu fiziku . . .

- Zaista? – kako dođavola nuklearna fizika ide uz devojku koja izgleda kao top model?

- Da. Otac nepoznat, majka mrtva, ima brata ali on je u zatvoru.

- Zbog?

- Sitan diler.

- Još nešto?

- Živi sama, neudata . . . ništa što odudara od proseka.

- Ali ipak . . . – namrštim se jer ugledam nekog plavušana kako je navalentno izvodi iz kafića.

- Odmah se vraćam – kad me đavo pozove ne odbijam poziv.

- Ali gospodine, Majkl samo što nije . . .

Pogledam ga i Vil zaćuti.

Nije teško pratiti devojku koja negoduje.

- Xena molim te, moraš da me saslušaš.

Zastanem sa strane da me ne vide. Ne znam zašto sam opsednut toliko ovom devojkom, zbog nje dolazim svakog dana ovde već nedelju dana a ne umem sebi da objasnim zašto.

- Alex . . . nemoj. Juče smo sve razjasnili – čujem njen šapat.

- Dakle ostaješ pri svome?

- Da.

- To je apsurdno, pogrešio sam, priznajem, ali priznaj i ti da ne možeš bez mene.

- Odrekla sam se ja mnogo bitnijih stvari u životu sunce moje, veruj mi, tebe neću ni osetiti.

- Xena . . .

- Verovala sam ti, izneverio si moje poverenje, gotovo je.

- Čuvam te kao malo vode na dlanu, strpljivo čekam da prevaziđeš tvoj stah od . . .

- Prestani! – viknula je.

- Prevario si me, i to sa kurvom. Da ti se zaljubio u neku poštenu ženu ne bi mi bilo krivo.

- Koliko puta treba da ti ponovim . . .

- Nemoj, gotovo je. Prihvati to i ostavi me.

- Ti ne umeš da živiš sama, spavaš sa upaljenim svetlom. Kaži mi, kako ćeš živeti bez mene?

- Kao što sam ti već rekla . . . preživeću.

- Dolazi ovamo.

- Alex pusti me!

E sad je dosta.

- Je li ovde sve u redu? – prilazim im polako dok pretražujem pogledom njeno telo. Nije poveđena.

- Ovaj . . . da . . . – klipan je promucao. Prepoznao me je. Dobro.

- Gospođice? – pitam je.

- Da – pročistila je grlo i izvukla ruku iz njegove.

- Čekam da poručim – kažem hladno.

- Svakako, izvinite molim vas – postideo sam je.

- Dve kafe, za mene i prijatelja.

- Odmah stiže – uputila je klipanu ozbiljan pogled i prošla pored mene. On je krenuo za njom.

- Ne tako brzo – ispružim ruku i sprečim ga da ode. Ima neka satisfakcija u menjanju boja na tuđem licu.

- Znaš ko sam ja.

- Da - progutao je knedlu.

- Dobro, Xena Raul je od danas pod mojom zaštitom.

- Ali vi je ne poznajete. Ili . . .

- Ili . . . – približim mu se.

- To nije tvoja stvar.

- Naravno.

- Ne želim više da te vidim u njnoj blizini.

- Da . . . naravno.

Pustio sam ga da ode i vratio se za sto.

Pretpostavljam da je Vil otišao unutra sa gostima, sačekao sam i nisam se prevario, pojavila se ona sa kafom.

- Izvolite – ljubazno me uslužila.

- Hvala. Jesi li dobro? – pokušavam da pročitam na njenom licu da li zna nešto o meni ali nema ničeg.

- Da, izvinite za ono malope i hvala Vam.

- Molim i drugi put.

Klimnula je glavom i okrenula se ka paru koji je ušao.

Hm. Kažu da valja okajati grehe pre nego što odeš Đavolu na ispovest a ja se spremam da počinim još jedan.

. . .

- Rex!

- Entoni - okrenem se ka vlasniku ovog kafića. Entoni je poslovni saradnik, koristim njegov kafić za poverljive razgovore a zauzvrat on dobija lepu svotu novca od mene.

- Devojka koja te je danas uslužila, Xena?

- Da? – namrštim se na ovo.

- Ona nije ovde da služi ljude poput tebe i mene.

- A to znači?

- To znači da je devojka neiskvarena i ima dovoljno svojih problema i bez nas.

- Entoni . . . nisam tražio savet od tebe.

- Rex . . . verujem da čak i ti imaš granice, jedna od njih je i razlika među vama od skoro petnaest godina – okrenuo se i otišao.

Ovo mi se ne dopada, nimalo.

Okrenem se i udarim u nekog.

- Ha! – viknula je i u zadnjem trenutku sam je uhvatio.

- Ovaj . . . izvinite . . .

- U redu je, ni ja nisam gledao kuda idem.

Zašto deluje tako tužno? Nikad je nisam video da se smeje. I jebote zašto razmišljam o tome? Entoni je u pravu, ona je premlada. Pustim je i dozvolim joj da prođe pored mene i sve bi bilo možda u redu da nisam video u prozoru da se okrenula. Zadržala je pogled na mojim leđim, udahnula zamišljeno i nastavila svojim putem. Nešto mi se čini da od moje dobre namere neće biti ničeg.