ZABRANJENA MOĆ

Maria

Tromo telo je bilo poput tuđeg dok sam pokušavala da pomerim prste, otvorim oči. Opijenost mojih čula je bila zbunjujuća dok sam vraćala slike prošlog jutra iz glave, Lav je bio tu i poljubio me je, mislio je da spavam, uvek me ljubi kada spavam. Vraćajući nežna sećanja osmehnula sam se i osetila bol u obrazu koji se širio preko celog tela. Vratila sam se sa trčanja i dobila lepu kutiju... A onda? Naprezala sam svoj mozak ka daljim sećanjima no upadala sam u sve dublje crnilo. Teške ruke su napravile modrice po mom telu i te ruke nisu bile zaštitničke.. Nisu bile Lavove. 

Ponovno osećajući strah koji mi je odnekuda bio poznat, adrenalin je otvorio moje oči koje su ostale u tami.    

"Princeza zakona napokon dolazi sebi", podsmešljiv osmeh je mirisao na opasnost koju nisam mogla da predvidim kada me je nogom odgurnuo primoravajući me da širom pogledam stravično lice u pustom mraku, "Možda ti smeta što ne ležiš na svili? Žao nam je, ovaj put nismo imali grašak koji ćemo da stavimo pod dušeke pa smo morali da te spustimo na beton." 

Smeh koji se raširio prostorijom govorio mi je da nisam sama i da opasnost nije jedna,  prožimala je tela više od pet osoba koje su me okružile potiskujući moj strah. Morala sam da razmišljam, morala sam da budem pametnija, hrabrija. Misli su se rojile u mojoj glavi, jureći od najglupljih do onih nemogućih i dok sam se borila za dah, o svakoj ideji sam razmislila, svaku sam odbacila. 

"Mislim da nije u redu da dama nema društvo?", drugi glas u tami bio je zabavljen svojom idejom koja me je bacala u sve dublji ponor izgubljenosti. 

"Stvarno si u pravu", muškarac se složio sa svojim saradnikom, "Dovedimo joj društvo." 

I dok su oni nestajali u lavirintu kuće u kojoj smo se nalazili, pred očima su mi bila lica ljudi koje volim. Lav, Aurora.. Mali Igor. Ne, nemoguće je. Lav je dobio moju poruku, čuo je da treba da zaštiti porodicu, uspeo je u tome, znam da jeste. Strah mi je prožimao telo dok sam odbjala da vidim osobu koju će uvesti, odbijala sam činjenicu da će to biti neko koga volim. 

"Pozdravite se", okrutni glas je sada silno želeo moju reakciju i mogla sam da osetim  bol u svakom delu tela dok mi je vukao kosu u želji da pogledam telo ispred sebe, "Verujem da ćete nas zabaviti."

Pogledala sam jednom i poverovala u igru senki, halucinaciju. Pogledala sam drugi put i... 

"Tata", vezane noge su me sputavale dok sam se trudila da pokidam kanape sa ruku i priđem svom osu, "Tata, molim te." 

Tresla sam telo čoveka kojeg nikada nisam volela u strahu da neću dobiti odgovor. Obuzdavala sam suze pred zlim ljudima ali one su želele da poteku. Modro lice predamnom je izgledalo ispijeno i bez krvi i ako je krv bila svuda po njemu. 

"Tata..", pustivši bolni jecaj koji sam dugo krila, zaštitila sam izgubljeno telo svojim kroz koje je tekla uzavrela krv kada sam osetila blagi pritisak ruke. 

Bio je živ. 

"Mrtav je", podsmešljiv odgovor je prestao da se zabavlja kada sam se okrenula prema njemu, "Bilo je zabavno naneti mu bol ali", slegnuvši ramenima, nasilnik mi je davao objašnjenje koje nisam tražila, "Previše je molio i brzo se predao." 

"Sećaš li se kako je cvilio?", smeh je bio ispunjen sećanjima koja su očigledno bila dovoljno očaravajuća da budu prepričana, "Ispraviću sve, skloniću je i neće nam biti prepreka, daj mi još jednu šansu..." 

"Sačuvaj mi život", smeh. 

"Sačuvaj njen", smeh. 

"Uzmi mene", smeh. 

"Nemoj nju", smeh. 

Slušala sam poslednje trenutke svog oca kroz sećanja ljudi koji su mu brojali vreme umesto sata života i sada sam shvatila onaj mali bol u ruci koji mi je preneo. Bio je živ a oni to nisu znali. Sila nije bila osećajna za preostale odbrojane uzdahe ili tihe molitve koje su nečujno odlazile u dušu. Imali smo tajnu koju onu nisu primetili i morali smo da je čuvamo poput najvrednijeg blaga, imali smo kartu za izlaz i nismo mogli da je iskoristimo, ne još uvek. 

"Dakle, vidim da je posao obavljen kako treba?", miris mošusa i skupe vune se raširio prostorijom kada su vrata osim hladnog vazduha u nju pustila još jednu osobu. 

"Naravno, gospodine." 

"Doveli smo devojku gospodine." 

Dve bezlične rečenice su bile dovoljne da ta dva tamna oka spuste svoje demone na moje telo i ostanu tu. Zadovoljan osmeh je prešao njegovim licem kada mu je u pogled upalo i telo pored mojih nogu. Shvatio je da uspeva u svojoj nameri iako mu nisam ništa rekla. 

Bolelo je ali sam se podigla, ustala sam. Bez oslonca sam pustila da mi telo trpi samo sebe dok sam se trudila da ostanem pribrana. Bol je uzimao svoj danak ali bol više nije bio prisutan. Izgoreo je u besu koji je pretio da zapali sve oko mene. Neću klečati pred ubicom, neću se predati bez borbe. 

"Dakle, ti si devojka koja je osujetila moje planove i borila se za brda gluposti pred onim lažnim braniocima zakona", čovek u skupom kaputu se osmehnuo kada je moje lice prekrila spoznaja, "Ja sam Christopher Key, tako je." 

"Psihopata i ubica", podigla sam obrve spremna da se borim do zadnje kapi krvi, "Čovek koji nema srca i nikada nije imao dušu." 

Moje reči nisu donele agresiju, raširile su setni osmeh preko Christopherovog lica. 

"Vidiš, grešiš", sada me je gledao i mogla sam da se zakunem da sam u tom pogledu videla smrt, "Imao sam dušu." 

"Lav je imao oca." 

"Imao sam ćerku", bio je gluv na moje reči koje su želele da ga zabole, "Maria je bila.. Pa, bila je zabljubljena u pogrešnog čoveka." 

Maria? Reči su mi letele kroz glavu kada su mi se oči zadržale na licu okrutnog čoveka. 

"Bila je zaljubljena u Nikolaia", tihi šapat bio je sve što sam uspela da dam. 

"I on ju je ubio."