Prisiljena

Naše slabosti

- Ne znam šta da radim stvarno ne znam o kakvom zemljištu govore.

- Zaista ne znaš?

- Nemam pojma.

- I mene su ispitivali o tome.

- Šta su ti rekli?

- Da je tvoj suprug kupio puno zemlje i da je prepisao na tvoje ime.

- Ali ja to nisam znala. Kako oni znaju? – Magnus mi ništa nije rekao.

- Ne znam ali znam da žarko žele tu zemlju. Lina . . . oni će me ubiti.

- Ne! Neću to dozvoliti. Moramo da razmislimo. Možda mi dozvole da nazovem Magnusa . . .

- Neće ti dozvoliti.

- Šta onda da radimo? – pitam ga.

- Daj im zemlju, možda nas puste.

- Šta ako nas ne puste?

- Onda će mene sigurno ubiti.

- Ne ja . . . zaista mi je žao. Oprosti mi, nisam znala da će se ovo dogoditi. Daću im zemlju, daću im sve što žele.

- Hvala Lina.

Magnus

- Gospodine?

- Šta! – brecnem se.

- Saznao sam nešto . . . ne znam da li je od značaja ali . . .

- Govori.

- Zemljište koje ste prepisali na suprugu?

- Šta sa njim?

- Ona ga je prodala, pre desetak minuta predat je zahtev.

- Šta? Lina ne zna da je to zemljište na njeno ime i da zna ne može ga prodati.

- To je problem, zahtev je na čekanju jer je potrevban i vaš potpis za prodaju.

- To je to! – Dante je ustao.

- Oteli su je da bi se domogli zemljišta.

- Ko je kupac?

- Ne znam.

- Oteži, sve dok ne dobiju moj potpis znaću da je živa – bar se nadam.

- U redu.

- Bišop? – pita me brat.

- Naravno da je Bišop, kupovao sam mu zemlju ispred nosa. Ima li Džek nešto?

- Ne, ali verujem da će nas on uskoro zvati.

- Ne možemo da čekamo. Moramo da je pronađemo – dođem do prozora i udahnem duboko.

Ne mogu da dišem bez nje, imam osećaj kao da mi nestaje vazduha. Što je duže nema vazduh je sve ređi.

- Bilo bi pametno da nazovemo Linexa, njegova ćerka je u pitanju.

- Ti ga obavesti, ja idem da je tražim.

- Gde? Nemamo nikakav trag.

- Bilo gde! Ne mogu samo sedeti ovde – olabavim kravatu i izađem iz kancelarije.

. . .

Nikad ne bih pretpostavio da će najveća slabost mog neprijatelja postati i moja. Dok čekam taj poziv unapred znam da ću dati sve samo da je ponovo vidim. Nije bitno koliko košta, nije bitno koliko boli . . . sve je bolje od činjenice da je više neću videti.

I evo ga, nepoznat broj.

- Stark – javim se.

- Imam tvoju ženu.

- Šta želiš?

- Tvoj potpis.

- Gde i kad?

- Dobuićeš podatke za sat vremena.

- Želim dokaz da je Lina dobro.

- Naravno.

Dok čekam da čujem Linu stežem telefon. Nemoj da ga slomiš.

- Magnuse – prepoznam njen glas i osetim kako me nešto seče u stomaku.

- Jesi li dobro?

- Da.

- Ne brini, neću dozvoliti da ti se ništa dogodi.

- Znam.

- Lina . . .

- Dosta je bilo – ponovo onaj glas.

- Ona mora biti prisutna kad potpisujem papire, inače ništa od dogovora.

- Dogovoreno.

- Brate? – Džek stavlja ruku na moje rame.

- Imam loš osećaj.