Okeanske Oči || Ante Rebić

13. Poglavlje

Sedela sam u fotelji, svako malo gledajući u njenom pravcu dok je ona zamišljeno sedela sa leve strane i gledala u televizor na kom je programe sama prebacila. Nisam reagovala, niti joj išta rekla, jer ne želim da stvaram dramu, pošto ne znam ko je i šta je Anti. Međutim, očigledno koliko je uzdigla nos praveći se nešto važna i gledajući me ispod oka, a ja namerno nisam želela u tim trenucima da joj skrenem pogled. Došla je ovde i misli da može po svom. E, zeznula se!

Grizla sam nokte nervozno iščekujući da već jednom dođe Ante, dok je ona posmatrala svoje duge nokte što me je nateralo da prestanem raditi to što radim. Oseća se napetost između nas, jer nijedna od nas ne zna ko je druga. Samo se nadam da neće biti nešto što će me povrediti.

"Pa, komšinice, nisam očekivala da ti znaš Antu", iznenada se začula, obraćajući mi se, dok je svoje ruke prekrstila ispod grudi koje i nisu toliko velike.

"Nismo mi nikakve komšinice", rekla sam na srpskom, pa neprimetno prervnula očima, jer koliko god me trenutno njeno prisustvo nerviralo, ne želim da ispadnem nekulturna kako bih se posle kajala. "Ni ja da ga ti znaš", rekla sam na njenom jeziku, pa joj se kiselo osmehnula, jer mi ni nije do smeha trenutno.

"O, srce", napravila je neku tužnu facu, "ja Antu znam tri godine, od kada je prvi put došao u Frankfurt." Ona je ipak meni pokazala širok osmeh i nakezila mi se više ponosno, pa bar sam ja tako protumačila. Poželela sam da je slažem i kažem kako ja njega ipak znam duže, ali sam odustala, jer ne bi bilo u redu, a i kad se sazna, samo ću ispasti glupa. Što mi to treba u životu?

"Super, blago tebi", rekla sam praveći se nezainteresovana onim što govori, iako je ipak malkice bilo drugačije. Živo me zanima ko je ona Anti.

Trznule smo se obe kada su se vrata začula, pa sam ustala očekujući da Ante već jednom uđe unutra kako bih saznala to što treba, pa da ode, jer mi njena pojava već ide na živce. Pojavio se na vratima sa dosta kesa u rukama, dok sam ga ja ozbiljno gledala, a njegov pogled se ipak prikovao na dotičnoj.

"Derora?" obratio joj se zbunjeno, dok je ona tek sada ustala sa troseda i sa osmehom ga pogledala.

"Ćao, lepi", uzvratila je, pa mu elegantnim hodom prišla, dok sam ja sve to ispratila. Uz sve to, još ga je i fino poljubila u obraz, dok je njegov pogled zalutao prema meni koja ga je gledala mrtva ozbiljna.

"Nisam te očekivao", priznao je iznenađeno, pa se malo na silu nasmejao. "Kada si došla?" upitao je, pa pogledao u mene skoro želeći da mi pruži kese iz ruku, ali sam ga ja pogledala jasno mu poručujući da se ne mrdam odavde, jer želim da čujem sve.

"Juče, ali da znaš da sam prvo došla kod tebe", radosno je odgovorila, pa kada je spustio kese na sto, okačila mu se oko vrata što je on pokušao da spreči, ali nije uspeo. Uzdahnula sam smirivajući sebe, jer sam poželela da joj otkinem ruke, jer se preda mnom zakačila za mog dečka.

"Jeste se vas dve upoznale?" upitao je iznenada Ante uporno gledajući moje reakcije, pa je nekako sklonio od sebe, što je ona ispratila kao nešto sasvim normalno. Taman kada je zinula nešto da kaže, preduhitrila sam je.

"Pa i ne baš", odgovorila sam, pogledavši u nju koja me je malo popreko ošinula pogledom. Šta, pa kad i nismo?

"Derora, ovo je moja devojka Andrea", objasnio je, prilazeći me, dok sam ja osetila njegove ruke oko svog struka, pa se osmehnula na tome što je ona njega grlila, ali ipak on mene. "Derora je moja prijateljica", dodao je obraćajući mi se na našem jeziku, dok nas je ona iznenađeno posmatrala onako zagrljene.

"Nisam znala da imaš devojku", priznala je ovaj put imajući ozbiljan izraz lica, dok me je malo merkala očima i ispratila njegovu ruku kojom me je grlio. "Ali dobro, to me ne sprečava ni u čemu", promrmljala je za sebe, ali smo je itekako čuli, što je kod mene izazvalo mrštenje, a Ante je odmah krenuo da promeni temu.