Okeanske Oči || Ante Rebić

10. Poglavlje

"Kako to lepo zvuči", zaključio je kroz neki blag osmeh, dok sam ja obukla svoju jaknu i krenula za njim u hodnjik.

"Šta? To što te sputavam?" upitala sam zbunjena, pa nazula svoje patike dok je on to malo sporije radio. Kada sam se okrenula prema njemu, primetila sam njegov pogled na sebi i shvatila šta radi. Mogla sam se još više naguziti!

"Ne, nego to što se nazivaš mojom devojkom", objasnio je, pa ustao sa neke male stolice u hodnjiku i prišao mi ljubeći me, dok sam ja omamljeno uzdahnula. Ovaj dečko će me ubiti!

"Pripala mi je ta čast, pa moram", rekla sam, grleći ga oko vrata, dok usne nismo mogli da odvojimo jedno od drugog. Najbolje da nam ih neko zalepi jedno uz drugo, pa nećemo ni morati.

"Zadrži tu titulu", prošaputao mi je u usnama i još jednom ostavio vlažan poljubac pre nego što se odmakao i otvorio vrata na koja smo izašli.

"Vrlo rado ", uzvratila sam, na čemu se on nasmejao i poveo me niz stepenice, jer sam mu rekla da baš i ne volim liftove. Prošli put kada sam dolazila kod njega, zajedno sa njim sam ušla u lift, a pri izlasku mi je malo falilo da povratim. Mislim da sam klaustrofobična.

"Gde ti je karta, nemoj da zaboraviš da je poneseš?" upitao je, kada smo izašlia napolje i našli se pred zgradom gde i nije bilo puno ljudi. Opipala sam se po sebi u potrazi za tom istom kartom koju mi je dao za utakmicu, dok me je malo panika uhvatila, jer ne znam gde je, ali sam se ubrzo setila.

"Kući mi je", odgovorila sam, pucnuvši prstima, jer sam je ostavila u drugoj jakni koja mi je tamo.

"Ajde da te odbacim do kuće", rekao je uhvativši me za ruku u nameri da me vrati u zgradu kako bismo sišli u garažu gde mu je auto, pošto je izašao da me isprati.

"Ante, idemo u potpuno različitim pravcima, ni ovako nećeš moći da stigneš na vreme", obavestila sam ga, povlačeći ruku kako bi se zaustavio što je i uradio.

"Ne mogu da te pustim da ideš taksijem", nezadovoljno je uzvratio, pa se malo nadurio što zaista nema vremena koje mu polako curi, a to ga može koštati neke kazne, jer igrači nisu u poziciji da kasne.

"Ne brini za mene", rekla sam, ljubeći ga par puta, što mi je rado uzvraćao. "Vidimo se večeras", stegla sam ga, nemogavši da se odvojim od njega, "i srećno." Pustio me je nevoljno, dok sam mu ja mahala, a on mi uzvratio.

"Nemoj slučajno da kasniš, želim da te vidim na tribinama", dobacio je, kroz šalu mi preteći prstom, dok smo oboje išli unazad i gledali se. Podigla sam palac za potvrdu da neću, jer sam već odmakla, a nije u redu da vičem, jer ima ljudi oko nas.

Brzo sam se okrenula i pogledom potražila taksi kog nije bilo neko vreme, pa sam morala peške da idem sve dok nisam ugledala jedan slobodan i ugrabila da ga prva zaustavim.

Nisam se dugo vozila, a već sam bila ispred svoje kuće koju sam morala da otključam. Ušla sam u veoma tihe prostorije u kojima nisam našla nikoga. Nisu bili ni mama, deda, a ni baba kod kuće, što mi je bilo čudno, ali možda mi je promaklo to da treba da odvedu babu na pregled.

Ušla sam u sobu, gde sam se bacila na svoj krevet, jer se osećam tako umorno, ali nisam smela ni na trenutak da pritvorim oči, jer znam šta može to značiti. Ante mi je jasno rekao da ne smem zakasniti.

Buljila sam u beli plafon iznad sebe nekih dvadesetak minuta, dok su mi se oči svako malo pritvarale, ali sam se odupirala umoru. Skočila sam kao luda kada je moj telefon odjeknuo celom sobom, pa sam se uhvatila za levu stranu gde mi je srce udaralo kao ludo, jer sam se prepala. Uzela sam ga u ruke i na ekranu ugledala ime svoje drugarice - Ksenija.

"Baš ti hvala, drugarice, što si me se setila prva", rekla je ironično sa druge strane slušalice prgava brineta koja mi zaista jako nedostaje u ovih dvadesetak dana od kada sam ovde. Baš brzo vreme prolazi.