Dolazim

Bio je to jedan od onih dana.

Park je utihnuo. Vrisci dece izbledeli su u pozadini, i moj um je ispunio zvuk udaljenosti. Negde izvan, čuo sam ljude. Ali unutra, u mom utvrđenju – razmišljao sam o njoj. Njena plava kosa ispunila je moj um, umereni parfem je kao vetar prohujao kroz mene a njene plave prodirne oči su bile kao more u kojima sam mogao da zaplivam. Osećao sam se kao da me njena pojava hrani, ispunjava i objedinjuje. Mogao sam jasno da je vidim ispred mene. I nakon tolikih godina, njen lik nije izbledeo. Njen osmeh je živeo kroz mene, i svakodnevno me podsećao na davno prošle trenutke iz prošlosti, koji su me kao duhovi pratili i opsedali. Bilo je i drugih duhova, davno zaboravljenih. No, njen lik je svakodnevno dolazio i budio u meni ona najiskrenija osećanja. Ispružio sam ruku i dodirnuo je, dodir njene kose poput svile na mojoj šaci bio je poznat. Pomerila je glavu i nežno mi obrazom okrznula šaku.

Obično, kada se ljudi prisećaju nekog jasnog događaja – kažu: „Kao da je juče bilo". Ali u mom slučaju, to nije tačno. Moje sećanje njene smrti je vremenom izbledelo. Osećao se vreli letnji vazduh. Muzika je postojala sve jača. Lili je nabavila neku novu drogu. Popila je nekoliko tableta sa pićem. Za petnaestak minuta već je bila na podu, lica oteknutog i plavog, krvavih očiju. Vene na licu su joj postale jasne, a kratki krici i krkljanje su činili prizor još gorim. Još par sekundi, i bila je gotova. Njena plava kosa bila je uprljana povraćkom i krvlju koja joj je šiknula iz usta u mlazevima. Njene, nekad, plave oči poprimile su drugačiju boju. Sva boja iz lica joj je nestala. Ostala je bela kao kreč, umazana krvlju i mrtva. Napustila ih je. Ali ne i mene.

„Izvinite, da li možete da se pomerite? Plašite mi dete". Glas me prizva iz transa. Pogledao sam u sredovečnog čoveka koji je zaštitnički obavio ruke oko svoje ćerke. Polako sam se udaljio.

U svom slomljenom mračnom svetu, linija između moje realnosti i snova postajala je sve tanja i tanja dok jednom u potpunosti nije nestala. Pokazivajući svoje emocije sve više sam se otvarao ka spoljašnjem svetu koji je za mene bio strašan i mučan. Unutar sebe pronalazio sam sve ono što mi je bilo potrebno za egzistenciju, i pronalazio sam unutrašnji mir koji mi je pomogao da usmerim životno kormilo ka određenom cilju. Nekada sam mislio da ću je zaboraviti, ali ona je duh prošlosti koji neprestano nemirno tumara mojim umom i poigrava se njime. Posle njenog odlaska, nije bilo trenutka u kome nisam osećao da je ona pored mene. Ponekad sam pomislio da ludim. Ali konačno shvatam da ona nikad nije ni umrla. Ona živi kroz mene, i očekuje me. Konačno, ono što trebam da uradim postalo je jasno. Krenuo sam kući, ona me je tamo očekivala. Uskoro ćemo ponovo biti zajedno.

Zamračenom sobom vladao je miris vlage i ustajalog vazduha. Teške zavese su bile navučene preko prozora i tek poneki zrak svetlosti je prodirao unutra. Konopac sam zavezao za luster, a omču stavio oko mog vrata. Pogledao sam je, njen osmeh je budio sećanja u meni. Samo još malo, bićemo zajedno. Stajao sam na stolici, a onda je gurnuo. Konopac se zategnu oko mog vrata, a vazduh prestade da struji kroz moja pluća. Širom otvorene oči su zurile u duh prošlosti ispred mene koji se je osmehivao a potom postepeno počeo da bledi. Slika sobe je postala mutna, i dok je život isticao iz mene razmišljao sam o njoj.

Nakon toliko vremena, konačno ćemo biti ponovo zajedno.

Dolazim.

Zadnju sekundu života ispunio mu je zvuk sirena. Devojka plave kose i očiju ga je obgrlila rukama plakajući. Delovala je stvarno, nije bila duh prošlosti. Bila je stvarna, i on ju je napustio.