Taman kad pomislih da sam opet živ
i da sam u vama... nestadoste laste.
Ostah da se pitam kome sam šta kriv
s prokletstvom samoće što u meni raste.
Na belom prozoru, znojavim rukama
crtam osmeh davno odvojen od lica
i divim se svome strahu i mukama
na toj upornosti bez mere, granica...
Plešem sa senkama. Ostajem nem
u glavi samo sekunde brojim
do tog trenutka kad ću da 'mrem
k'o da još samo zbog tog' postojim.
Plešem sa senkama i od njih stvaram
karikature. Strah se ne budi,
jer njih ne mogu da razočaram
k'o što je mene milion ljudi.
