Izabrana

4. Poglavlje: Proslost

Osvanulo je novi dan. Spremila sam se za skolu. Razmisljajuci o svemu, ovog puta sa dosta manje pritiska, odlucila sam da sve kazem Ani kada dodjem u skolu. Obuvam cizme, uzimam ranac i izlazim iz svog stana koj se nalazio na 24 spratu. Dug je put do dole. Dok sam silazila srela sam jednog decka, tamna kosa, tamne oci, jake crte lica. Priznajem lep je. Ali to je bilo samo u prolazu. Primetila sam da nosi kutije, predpostavljam useljava se u zgradu.

Izasla sam iz nje, stavila slusalice I crenula na put ka skoli. Ubrzo sam tamo i stigla, na ulazu me je cekala Ana.

A: Kako je protekao vikend nasoj sesnaestogodisnjakinji? /povikala je uzbudjeno sto me vidi/

R: Ne pitaj me nista. Imam svasta da ti ispricam, ne znam da li ces mi verovati, ali o tome cemo posle skole.

A: Ajde sad ne mogu da cekam.

R: Ne mogu, ima dosta toga, pricacu ti kasnije.

A: Dobro...

Otisle smo na cas, nisam mogla da se skoncentrisem na ucenje i predavanje naseg profesora. Bol u glavi bio mi je sve intenzivniji, ogroman kabinet istorije umetnosti kao da se smanjivao. Nagli naleti toplote hladnoce i vetra nadoliazili su sami od sebe. Cinilo se kao da se cela skola trese. Peckanje sam osecala po celom telu, kao da me neko bocka sa stotinama iglica naizmenicno. Taj osecaj trajao je svega nekoliko minuta, zatim je prestao, kao da se nine ni desio. Ali minuti u tom osecaju prolazili su tako sporo.

Proslo je jos 5 casova, bez ikakvog slicnog osecaja. Koj nije ni malo prijatan i lep.

Nastava se zavrsila, Ana i ja smo otisle do obliznjeg parka i setale se njegovim puticima poplocanim divnim srebrnkastim ciglama ciji se Suncev sjaj odbijao o njih. Svuda oko nas bilo je ogronmo nabujalo drvece. Divan miris ruza sirio se kroz vazduh. To mi je dalo malo olaksanja i smirenosti.

A: I pricaj. Nesto si htela da mi kazes.
R: Da, slusaj me pazljivo /zastala sam uhvatila je za ruku i povukla ka najblizoj klupi/
A: Sta je bilo, jel sve okej?
R: Paa, bas i nije... /uzdahnula sam/
A: Znas da meni mozes sve reci, ne brini.
R: Zakuni se da ces ovo ozbiljno shvatiti i da zasad neces reci nikome.
A: Ne brini, kunem se.
R: Dobro onda....

Rekla sam joj sve o meni, mojoj planeti, narodu, o tome da sam izabrna, o mocima. Netremice me je gledala. Kada sam joj sve ispricala samo je cutala i gledala u pod. To je bio zaista neprijatan trenutak tisine. A onda je progovorila

A: Znala sam da si posebna, da nisi obicno ljutsko bice... /idalje je zurila u mrtvu tacku na podu/ Reicel, ja sam to znala jos od dana kada sam te upoznala, jos kada smo bile u Evropi, kada sam se doselila u tvoj kraj. Kada smo imale po 7 godina. Secam se da si mogla kontrolisati vodu pokretima sake, da su ti iz iste sake izlazile plamene kugle, da si mogla vladati vetrom na cudan nacin pokretanja svog tela. Naravno kada bi lupila nogom o zemlju pojavila bi se pukotina. /idalje je gledala u zemlju, a zatim je sklonila pogled na mene/ Sve dok jednog dana nisi dozivela saobracajnu nesrecu i zaboravila sve... Samo ja sam znala sta si ti sve umela, ali te nisam podsecala, mislila sam da ces reci da sam luda...

Dakle otuda meni oziljak na levoj butini, od saobracajne nesrece...i cinjenica da se ne secam svog putovanja na asteroidu...sve sam zaboravila zbog te nesrece.

Zagrlila sam Anu, nerekavsi joj nista, suze su mi posle niz obraze, nisam mogla da ih zaustavim.

A: Sve ce biti u redu, ja sam uz tebe...savladaces moci, spasices Zemlju, znam da to mozes.

Zagrlila sam je jace, idalje sam plakala, pomalo jecala, veliki teret bio je na meni ali bff je tu, hvala joj na tome...

Stavila me je u svoj auto i odvezla do stana, odlucila je da prenoci kod mene, zbog toga mi je bilo dosta lakse, mrzim samocu...