I will fight for your love*Prepravljena*

I will fight for your love

Kiša je lila kao iz kabla, bučno prolazeći kroz oluke ne tako nove kuće. Zabila je glavu u jastuk kako bi makar malo umanjila taj zvuk koji ju je opet probudio iz sna pre alarma.

Iako je za razlog lošeg sna krivila kišu i stare oluke znala je i sama da to nije bio razlog. U ovu kuću se doselila nedavno sa majkom, koja je po zanimanju bila nastavnica likovnog. Naravno da će da je zanima dekorisanje kuće i kačenje raznih slika po zidovima od par starih oluka koje će malo jači vetar da sruši.

-Emily, ustaj! Doručak je na stolu! - čula sam lupanje tanjira iz kuhinje.  Zavezala sam raščupanu kosu u punđu i izašla iz sobe. Na putu do kuhinje sam se saplela par puta od neotpakovane kutije za selidbu. Tamno krem zidovi u hodniku su već bili okićeni maminim slikama koje su se jako lepo uklapale uz tu boju zidova.

-Zar mi uopšte imamo toliko stvari? - začuđeno sam pitala mamu dok sam ulazila u kuhinju. Više od pola kutija je puno njenih slika koje ni sama ne znam gde više da okači. Ona je kao i uvek samo preokrenula očima. -Dobro jutro i tebi draga- rekla je te smo sele da jedemo. Ona je kao i uvek već bila spremna za posao. Tamno sivi džemper i farmerke, dok je je tamna kosa bila vezana u rep, klasika.

-Nisi gladna?- pitala me je gledajući u moj pun tanjir. Kao da ne zna da imam tremu. Prvi dan u novoj školi. Ali naravno kada bi započela temu o tome kako mi je teško da stalno menjamo mesta stanovanja ona bi počela priču o svojoj plati i poslu koji toliko mrzi, tako da radije ću da preskočim sve i samo kažem -Ne stvarno ne mogu više- koja laž, da me ne muči trema opirila bi barem dva tanjira ovih pahuljica, pošto su mi omiljene, vanila i čokolada mmm.

Tek sad kad sam razmakla zavese i kada sam pustila malo svetlosti unutra vidim koliko mi je soba u neredu. Pola stvari nije raspakovano, obuća je svuda po podu kao i knjige za školu. Iz jedne od većih kutija, na kojima velikim slovima piše GARDEROBA, sam izvukla crne farmerke i nešto što bi trebalo da liči na majicu. Bila je to majica koju sam zbog nekog razloga kupila ali nikad nisam obukla. Garant je sama kupovina ovog komada odeće bila mamina ideja, ali šta je tu je. Nemam baš vremena da rovarim po kutijama tražeči majice, a još manje vremena za peglanje.

-Tako ćeš ići?- Mama me je naravno dočekala sa razočaranom facom. -Da zašto?- pitala sam u prolazu. Nisam imala vremena za raspravu. 

Put do tamo je bio pravi pakao. Ćutale smo i ona i ja celim putem, u kolima je vladala tenzija. Znala sam da je i ona napeta zbog novog posla i promene kolega, ali nije želela to da mi pokaže.  Glasan zvuk sirene je na tren ubio tišinu. -Jesi videla budale...- moja mama je počela besno da psuje, dok je čisto crni rangrover bukvalno proklizao u liniju ispred nas.

Kada smo stigli, imala sam osećaj da ću se onesvestiti!  Stojala sam na školskom parkingu još par minuta, gledajući u prazan ekran mobilnog telefona dok ne skupim malo hrabrosti da krenem. Nisam znala gde da odem ni šta da radim. Probijala sam se kroz masu nepoznatih ljudi. Dosta novih lica ali niko od njih nije izgledao baš raspoloženo za pričanje, tako da sam odlučila da je najbolje za učionicu pitati u školskoj službi.

-Mala bela vrata na samom kraju hodnika. Iznad njih ćeš videti malim crnim slovima ugraviran broj razreda- ponavljala sam u sebi reči žene koja je radila u školskoj službi. Nije mi ni ona bila baš od neke pomoći. A prateći njega uputstva ja sam se još više zaplela. Posle male potrage napokon sam ugledala ta čuvena vrata.

Bacila sam pogled na sat, sranje pet do osam. Uhvatila sa kvaku vrata te par puta udahnula duboko. Iz učionice se već mogao čuti glasan razgovor. A po broju glasova bih mogla reći da unutra ima više od petoro ljudi.

Polako sam ušla u učionicu, svi su već sedeli na svojim mestima. Bilo mi je tako neugodno. Činilo mi se da su svi pričali dok ja nisam ušla, ali čim sam ja otvorila vrata kao da su svi zaćutali. U učionici je zavldao tajac. Noge su počele da mi klecaju. Osetila sam milion pogleda na sebi, i to me je činilo nervoznom. 

-Jel ovo naša profesroka?- začula sam nečiji glas u pozadini kada su svi počeli da se smeju.

Pogledom sam prešla preko učionice beznadežno tražeći slobodno mesto.

-Hej ovamo- Devojka pomalo bucmastih obraza i duge smeđe kose mi je mahnula pokazujući na slobodno mesto pored nje. Polagano sam krenula ka mestu, mislim da sam u licu sva bila crvena pošto sam osetila jaku temperaturu u obrazima.

-Hvala- Prošaputala sam joj kada sam sela. Ako anđeli postoje onda je ova devojka definitivno jedna od njih. Imala je veoma ljupko lice. Bila je malo bucmastija ali veoma slatka. Prvo što sam na njoj primetila su njene lepe plave oči. Primetila sam da voli da nosi dosta pastelne boje, koje joj jako lepo pristaju.

-Inače ja sam Emily- rekla sam te joj pružila ruku -nemaš pojma koliko si me spasila- dodala sam.

-Ana, drago mi je Em- nasmejala se. Na tren sam zaboravila gde se nalazim. Ali buka oko mene je postajala sve jača pa sam zaključila da ja više nisam u centru njihove pažnje, što je meni svakako odgovaralo.  -Pa odakle si? Pitam pošto vidim da si nova- pitala je pomalo stidljivo, stavljajući vlas guste kose iza uha. Naš razgovor je prekinuo papirić koji je pao tačno na naš sto.

Ana i ja smo se pogledale. Nismo imale nameru da se okrećemo i vijamo osumljičenog. Ovo nije vrtić i mi više nismo deca. -Zar nismo malo matori za ovakve stvari?- Rekla je Ana glasno na šta sam se ja nasmejala. Nedugo zatim na naš sto pao je još jedan papirić.

Kada sam se okrenula videla sam jednog dečka sa smeđom frćkaovom kosom kako nam maše. Nisam znala kako da odreagujem pa sam se brzo okrenula napred. -da li sam trebala da mu mahnem, ili me samo zeza- po glavi mi se vrtelo samo to da sam ispala kreten. Očigledno je hteo da mi privuče pažnju.

-Ko je to?- pitala sam Anu tiho trudeći se da dečko ispred nas ne čuje moje pitanje.

 -Ako mene pitaš totalno nebitan lik- rekla je te odmahnula rukom praveći čudnu facu. Ne čini mi se da ga baš voli.

Posle dugog vremena još jedan papirić je pao na naš sto. To me je već počelo nervirati. Šta lik hoće od nas? Nisam baš za to da prvi dan škole napravim neku glupost ili još gore skrenem veliku pažnju na sebe.

Ustala sam te krenula za Anom kada je neko stavio ruku na moje rame. Okrenula sam se i videla onog dečka iz zadnje klupe. Nije bio sam, sa njim su došli još njih trojica.

-Hej babe-njegov glas je bio dosta dubok. A osmeh od uha do uha. Na sebi je imao crnu košulju koja je bila na pola otkopčana. Kroz samu tkaninu se moglo videti dosta tetovaža. Prošao je rukom kroz gustu kosu te mi prišao par koraka bliže.

HEJ BABE? -ponovila sam u sebi. Sigurna sam da sam napravila čudnu facu sudeći po reakciji njegovih drugova koji su počeli da se smeju. 

-Ne sviđaš joj se Styles- jedan od njih je rekao kroz smeh.

-Izvini sam hteo da zvučim kao debil, samo sam hteo da se javim- tu je napravio pauzu, verovatno čekajuči da vidi moju reakciju, te je nastavio - inače ja sam Harry, tvoj novi komšija- pružio mi je ruku da se rukujemo. Komšija? Nisam imala pojma ni kako da reagujem na sve ovo. Mahinalno sam pružila svoju ruku i samo rekla -Emily. Nisam se baš snalazila u ovakvim previše socijalnim situacijama. Pokušala sam da delujem što smirenije ali ne znam da li mi je baš uspelo.

-Vidimo se komšinice- rekao je te mi namignuo. Ostala sam da gledam za njim dok je izlazio iz učionice i dalje pitajući se zbog čega mi je uopšte i prišao.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 Ovo je moja prva priča! Da budem iskrena ne znam zašto je toliko čitana! Ne mogu lagati pa reći da mi nije drago, ali opet...! Kad malo bolje pogledam doista je glupa! Zapravo spada u onu nižerazrednu priču koju može da napiše i dete od deset godina! Vi procenite sami!

Ako želite možete pogledati neke od mojih novijih priča :) 

*Novo- odlučila sam da izmenim priču tj da malo preuredim delove*