Depressed

II

Ulazim u školsko dvorište i trudim se biti nevidljiva, ali ne uspjevam u tome.
Čujem smjeh dok prolazim kraj jedne grupe momaka.

,,Elena, pozdravi svoje izmišljene prijatelje", dobacuje jedan.

Svi koji su ga čuli, su počeli da se smiju. Samo sam produžila dalje i ušla u školu. Odavno sam prestala da se pitam zašto se ljudi koji me ne poznaju tako ponašaju prema meni.

Ušla sam u učionicu i sjela na svoje mjesto u prvoj klupi. Svi su počeli da se smiju, a meni nije bilo jasno zašto. Osjetila sam nešto ljepljivo kad sam probala da ustanem.
Ustala sam i vidjela tragove lijepka na stolici. Svi su gledali u mene i smijali mi se.

Odjurila sam u toalet i zatvorila se u WC. Sjela sam na WC šolju i plakala.
Zašto su tako zli? Šta sam im uradila da bi se tako ponašali prema meni? Nisam im nikada ništa uradila, čak i ne pričam sa njima. Zašto ne mogu biti nevidljiva?

OK Elena, saberi se. Dosta si plakala, moraš se vratiti na čas.

Umila sam se i vratila se u učionicu. Čim sam ušla, svi su se počeli smijati. Profesorica me je pitala zašto kasnim, a ja sam joj rekla da sam morala da odem u WC. Izbacila me je s časa.

Pogledala sam na telefon koliko je sati. 1:35
Imam još pola sata do početka sledećeg časa. Šta da radim do tada?

Otišla sam u WC i izvadila mali žilet iz džepa. Žilet je moj jedini prijatelj.