Undo

Probudio sam se malo kasno da krenem na posao. Jao trebam i doručkovati.
"Ana! Hej!" - viknuo sam sav uzrujan.

"Što... zašto se dereš?!" - izašla je iz sobe trljajući oči.

"Moram na posao, eto zašto se derem! A ti mi još nisi pripremila doručak."

"Kako sam ja kriva za to što se nisi sjetio da se ranije probudiš?!" - upitala me je uzrujano.

Gledao sam ju nekoliko sekundi sav ljut, a ne znam ni ja sam zašto, te sam samo dreknuo: "Glupačo... beskorisna!"

"Johne, ovo ovako više..." - "Dosta!!",prekinuo sam ju te izašao iz kuće. Kroz prozor sam ju gledao kako sjedi na kauču plačući.
"Ta cmizdravica! Nikad se ne zna ponašati odraslo. Mora naučiti tko je šef!" - sasvim sam zaboravio da je ona ljubav mog života.

Vozeći se na posao, brzo sam zaboravio na Anu. - "Važno je da danas zavidim šefa! Pa da dobijem eventualno povišicu, hehe."

Stigao sam malo kasneći na posao te vidio šefa. Prvo sam otišao da ga uljudno pozdravim. Sve je to da zavidim šefa te kao isprika za kašnjenje.
"Dobar..." - "Johne, debilu!", zaderao se drsko me prekinuvši.

"Kasniš! I to jako!", nastavio je. Htio sam mu objasniti i baš sam se pripremao da kažem, no on je bio u nekom fazonu vikanja te je opet dodao - "Nema isprika, a sad marš na posao!"
Možda je bio malo bezobrazan, no krenuo sam svejedno. Cijeli dan, radeći svoje poslove razmišljao sam kako se na neki način iskupiti šefu za kašnjenje, te da ga uvjerim da mi da povišicu!
"Što bih si sve mogao kupiti za te novce. Pa to bi bilo prekrasno!", pomislio sam.
Napokon je došao kraj radnog vremena i pripremao sam se da priđem šefu. Nisam ga našao u njegovom uredu - "Čudno... obično je ovdje.", pomislio sam. "Ma probat ću sutra.", i zaputio sam se prema autu.
Iz daljine sam vidio da mi netko stoji pored auta. Nekakav debeljuškast starac. "Otimač auta sigurno nije.", nasmijao sam se u sebi. Prišao sam autu i mrak mi je pao na oči. - Šef!
"Gdin. Rodgers! Šefe, oprostite!, cerio sam se govoreći to baš onako kako ulizice znaju.
Prišao mi je bliže. "Johne, slušaj. Dakle... stvari stoje ovako..."
"To je to!" - pomislio sam - "Sada će mi dati povišicu!"
"Danas ti nije bio prvi put da kasniš. Skoro svaki drugi dan ti se to događa. Stvar je... da bi moja pokojna baba bila korisnija u mojoj tvrtci nego ti! Otpušten si, Johne! Ne vraćaj se sutra."

Dok je te riječi izgovarao, složio sam facu kao na nekom sprovodu, pogledao u pod, i dok je on odlazio, gledao sam gotovo minutu u prazan pod. Bio sam potpuno u šoku! Ušao sam u auto i zalupio vratima srdito te samo dao gas! "Taj starac nema pojma koga je otpustio... znat će on!", nisam ni ja znao što sam pričao, samo sam počeo plakati, te nastavio voziti.
No sjetih se Ane! "Da, Ana, ljubav moja će me razumijeti!", malo razvedrivši se, krenuo sam ponosnije prema kući. Iako jako razočaran.
Stigao sam kući. Bio je mrak. Vidio sam da su svjetla u cijeloj kući ugašena.
"Možda je zaspala.", pomislio sam.
Ušao sam unutra polako, te upalio svjetla u dnevnom boravku i kuhinji, samo da se raspremim i odem spavati. U kuhinji sam ugledao jedan papirić. Prišao sam i vidio otisnut poljubac sa ružom za usne! Uzeo sam ga u ruke sav znatiželjan.
Pisalo je jako kratko i jasno- "Ovo ovako više ne ide! Tvoja Ana."
Ispustio sam papirić iz ruku pogledavši u daljinu.
"Ona... to mi je pokušala reći danas! No ja... ja joj nisam dopustio!", gorko sam zaplakao jer sam izgubio svoju Anu, moju ljubav... Derao sam se na nju samo zato jer mi je bio važan novac, posao. Za sve sam krivio nju, za sve moje propuste! Izgubio sam posao da bi se njoj vratio, onako izvrijeđanoj, te da bi me ona utješila. A sada, na ovaj dan sam izgubio posao, novac - ono nevažno.. A ono što me najviše pogađa - izgubio sam ljubav svog života! Izgubio sam sve.
Te sam očajnički u suzama legao i rekao - "Želim sve ponoviti kako treba... želim ponoviti ovaj dan, želim vrijeme vratiti... Želim undo"
Zaspao sam.