The Light Of The Darkness

12. Harry

Crni Range Rover zaustavio se na prilazu vile. Iz njega izašao je visoki Britanac kovrdžave kose. Brzim korakom uputio se ka ulaznim vratima vile. Ušao je u nju. U dnevnoj sobi čekao ga je prizor kome se nije nadao.

Harry's P.O.V.

Zakoračio sam u dnevni boravak. Abbigail je stojala na sredini njega sva uplakana. Krenuo sam prema njoj, kada sam primetio da drži nož u rukama. Zastao sam.

,,Ne prilazite!", zaderala se i stegnula nož u ruci

,,Zašto držiš nož?", upitao sam je

,,Šta ste uradili Ryanu?", uzvratila je pitanjem

,,Kako znaš da...", krenuo sam da je pitam nešto, ali prekinula me je u pola rečenice

,,Znam", rekla je

,,Nisam mu uradio ništa, skoro ništa...", slegnuo sam ramenima

,,Kako to mislite?", zbunjeno je upitala

Skupila je obrve. Osetio sam strah u njenom glasu.

,,Nisam ga ubio", rekao sam

,,Kako?", pitala je sa malim olakšanjem

Nisam znao šta da joj odgovorim. Kako da joj kažem da nisam mogao? Da me je savest sprečila, da sam osetio sažaljenje prema njoj...

,,Nisam... nisam mogao... ja, osetio sam sažaljenje...", isprekidano sam rekao

Pogled sam usmerio ka dole. Ne mogu je gledati. Moj ego je pao. Mrzim to što mi se dešava. Mrzim činjenicu da postajem mekši. Zbog nje, ona me je na ovo naterala. Ona je probudila moju savest. Uništila je zver u meni.

,,Kakvo sažaljenje?", upitala je dok joj je ruka opuštala nož

,,Sažaljenje prema tebi, Abbigail. Moja savest mi je rekla da ga ne ubijem, da ću te tako uništiti. Sažalio sam se nad tobom, jer sam te povredio, i previše", rekao sam

Stajala je tamo i nemo zurila u mene.

Prošao sam rukom kroz kosu i duboko udahnuo. Zaputio sam se ka svojoj sobi. Ušao sam u nju i bacio se na krevet.

Šta mi se ovo dešava?
Postajem osećajna pičkica...
Ne smem to dopustiti!
Ja nemam osećanja!

Zašto se osećam ovako? Zašto osećam sažaljenje prema njoj? I zašto baš sad?
Pa kupio sam je da bih mogao da radim sa njom šta želim!
Pre nisam osećao ni trunku saosećanja ili grižu savesti...
Šta mi se desilo?

Abbigail's P.O.V.

Sažaljenje? On oseća sažaljenje? I kakvu savest on pominje?
Pa on je čudovište, monstrum! On nema savest!

Zbunjeno sam šetala dnevnim boravkom.

Očekivala sam da upadne ovde i prebije me ili nešto još gore, a on mi kaže da oseća sažaljenje...

Možda sam pogrešila u vezi njega, možda nije samo bezosećajno čudovište...

Ovo sve je previše za mene...

Udahnula sam duboko i krenula u svoju sobu.
Legla sam u krevet, ali nisam mogla da zaspim.
U glavi stalno su se množile misli.

Šta se desilo sa njim? Kako odjednom ima savest? Kako me je pre tukao i mučio bez imalo sažaljenja? Zar je moguće da se promenio?

Ne, nije, sigurna sam da je idalje onaj stari... Ista stara zver. Samo ne znam šta mu je bilo večeras...

(...)