(Ne)prijatelji

Glava 1

Maj 2013.

"Ali moram da imam cveće, svaka mlada ima cveće!" uzviknula je Anja.

"U pravu je! Ne može da se uda za tebe a da nema cveće." složila se Sneža.

Bio je letnji raspust i nešto malo iza podneva, baš onaj period pred ručak kada sledi prva tura igranja sa komšijskom decom. Anja, Sneža i Strahinja stajali su u zadnjem dvorištu Snežine kuće. Anja i Sneža imale su na sebi slične lepršave haljine raznih boja kao i pune ručne zglobove gumenih narukvica. Anja je za ovu priliku čak stavila i svoj cvetni rajf koji joj je uredno sklanjao smedju kosu sa čela. Dok su njih dve prelazile preko sitnih detalja koje treba popraviti pre svečanog čina, Strahinja je sedeo na oborenom panju i dosađivao se. Svi su čekali Damjana kako bi ceremonija mogla da počne.

Odnekud se začulo zvonce na biciklu.

"Eno ga!" uzbuđeno u glas povikaše Anja i Sneža uglas, dok je Damjan, sav zadihan, silazi sa bicikla i kretao se kanjima. U ruci je nosio dve alke za ključeve.

"Nisam mogao da nađem ništa bolje, pa sam skinuo ovo sa ključeva od kuće. Kad završimo moram to da vratim, pre nego što neko vidi da ključevi nisu kako treba."

"Ne brini, brzo ćemo završiti. Sada nam fali samo cveće." reče Sneža dok se okretala oko sebe ne bi li negde u dvrištu pronašla par cvetova za Anjin buket.

Strahinja žustro ustade sa onog panja, pohita ka prednjem delu dvorišta, i za par minuta vratio se sa nekoliko ljiljana u rukama.

"Odlično! Gde si ih pronašao?" upita Sneža.

"Ispred tvoje terase." reče Strahinja sležući ramenima.

"Da li si ti normalan! Baba da te je videla svi bi bili pokojni sad!" počela je Sneža da viče dok je Strahinja nonšalantno gledao u nju, kao da u stavri gleda u nešto daleko iza nje.

"Ajde sad kad imamo cveće da počnemo napokon. Partizan igra za 35 minuta i ne nameravam da propustim početak utakmice zbog vaše loše organizacije."

"Dobro, krećemo. Damjane, ti si matičar a ja kuma. Znaš šta treba da kažeš?" upita Sneža.

"Znam, znam. Pripremio sam se za ovo, ne brini." brzo odgovori Damjan.

"Dragi naši, okupili smo se ovde kako bismo prisustovali venčanju Strahinje Koraća i Anje Božović. Da li Vi, Strahinja, uzimate Anju za vašu ženu?"

"Ako baš moram." reče Strahinja kroz kikot.

Anja ga munu laktom i Strahinja se brzo uozbilji koliko je mogao.

"Uzimam."

"Da li Vi, Anja, uzimate Strahinju za muža?"

"Uzimam."

"Ovim vas proglašavam mužem i ženom. Možete da poljubit mladu!" kroz smeh reče Damjan.

"Možeš da me poljubiš ali samo u obraz." oprezno reče Strahinja.

Da je Sneža bila u pitanju, ili bilo koja druga devojčica, ne bi pristao ni na šta od ovoga, a kamoli na poljubac. Anja je bila druga priča, znali su se doslovno rečeno od rođenja. Njihove majke bile su zajedno u sobi u porodilištu, čak su se i porodile sa pola sata razlike, tako da su Anja i Strahinja delili rođendan. U njenom društvu uvek se osećao opušteno, kao da je u pitanju njegova rođena sestra. Isto je važilo i za Anju. Dečaci su je uglavnom nervirali jer su bili nasilni i često prljavi od njihovih glupih igara ratovanja, ali Strahinji se to opraštalo. On je zauzeo mesto brata kog nije imala i odnos sa njim bio je potpuno drugačiji. On i njegov stariji brat Mladen bili su deo njene porodice i svi su se tako prema njima odnosili.

Anja je poljubila Strahinju hitro u obraz i publika utom zatapša.

"E sad ste povezani za ceo život!" uzviknu uzbuđeno Sneža.

"Sad odoh da gledam fudbal. Damjane, oćeš sa mnom, tata je nakupovao razninh grickalica, čak mislim da je kupio Fantu!"

"Sviđa mi se ponuda u porodici Korać. Vas dve, šta da vam radim, odoh s njim, zanimljivije je kod njega."

Sneža i Anja kao po dogovoru zakolutaše očima.

"Dobro, kako oćete, vidimo se posle ručka, bićemo kod mene na ljuljašci. Mislim da će i Sara, Filip i Nikola biti tad napolju. Dođite ako oćete." reče Anja.

"Dobro, vidimo se onda posle. Zovite nas ako budete išli negde drugo." reće Strahinja.

Dečaci sedoše na bicikle i odjuriše. Devojke polako krenuše svaka na svoju stranu.