Užareni ljubavlju

𝐁𝐑𝐈𝐀𝐍𝐍𝐀 𝐊𝐈𝐍𝐆𝐒𝐋𝐄𝐘

Gledam Anthonyja dok se oslanja na šank, dok crvenokosa žena pored njega priča i priča, ruke joj lepršaju kroz vazduh kao da pokušava da dočara nešto fascinantno.
On izgleda nezainteresovano. Naravno da izgleda nezainteresovano.
Crno odelo, bela košulja raskopčana taman toliko da otkrije parče njegove kože, tople, kože na kojoj sam ostavljala tragove svojih usana, noktiju, zuba.
Kosa mu je raščupana, ali ne na način koji bi sugerisao nemar, već na način koji deluje kao da je neko provukao prste kroz nju. Moji prsti. Nekada.
Ugrizem se za obraz iznutra, ne previše jako, samo dovoljno da bol preusmeri moj fokus.
Zašto on uvek ovako izgleda? Ko mu je dozvolio?
I zašto, dovraga, i dalje gledam?
Pogled mi se vraća na njega kao da je magnetno privučen. Kao da mi telo odbija da prihvati naređenja koja mu dajem, kao da je ukodirano da ga traži u svakoj prostoriji, svakom prokletom trenutku.
Najlepši muškarac u svakoj sobi.
I moj najveći problem.
Jer njega ne možeš voleti bez posledica.
Anthony je oluja u telu čoveka.
Ljubiti ga znači izgubiti tlo pod nogama. Dodirnuti ga znači opekotine na koži. Pogledati ga znači želeti više, želeti sve, želeti nešto što nikada nije potpuno tvoje, čak ni kada je.
I mrzim ga zbog toga.
Mrzim ga jer nikada nisam naučila kako da ga ne volim.
Nisam naučila kako da mu se ne nadam.
A nadam mu se.
Nadam mu se čak i sada, dok dopušta da se ta žena nagne bliže, da joj kosa padne preko njegovog ramena, dok ja gutam težinu u grudima, osećam kako me nešto vuče prema dnu, prema ivici, prema mestu gde više nema povratka.
Koliko puta možeš izgubiti srce i opet se ponašati kao da ga još uvek poseduješ?
Koliko puta možeš pokušati da zaboraviš nekoga ko je utkan u tvoje sećanje, u tvoje telo, u način na koji dišeš?
Anthonyjev tip nisu crvenokose.
Što, ako mene pitate, ima smisla.
Videla sam da je ona prišla njemu, a ne obrnuto.
Naravno da jeste.
Anthony nije od onih koji se trude kada ga ne zanimaš, ili se pretvara da se trudi.
Žene mu prilaze kao leptiri plamenu—bez obzira na to što ih na kraju opeče.
A ona?
Ona mu se smeška previše široko, naginje se previše blizu, kao da može da ga opčini tim dosadnim, prenaglašenim osmehom, kao da može da ga uvuče u svoju orbitu samo zato što je odlučila da bi joj se dopalo da se on večeras bavi njom.
Preslatko.
Patetično.
Ne znam šta me više nervira—ona, on, ili to što ne mogu da prestanem da gledam.
Ipak, uprkos tome što znam da me ne bi trebalo da me zanima, da ne bi trebalo da me peče nešto u grudima, da ne bi trebalo da mi se vilica steže svaki put kada joj prsti nespretno dodirnu rukav njegovog sakoa, ja i dalje osećam tu jebenu bol.
Jer on je moj.
Nije.
Jeste.
Nije.
Ne na način koji možeš objasniti rečima. Ne na način koji bi mogao stati u nečiju definiciju veze. Ali na način koji mi ostavlja ukus njegovog imena na jeziku, na način koji mi stvara udubljenja u duši u obliku njegovih ruku.
Na način koji mi ne dozvoljava da ga pustim.
Na način na koji znaš da si upropastio svaki drugi odnos koji ćeš ikada imati, jer će svaki drugi muškarac na svetu zauvek biti upoređen sa njim. I izgubiće.
Na način na koji znaš da ćeš možda želeti druge, možda čak i misliti da voliš nekoga drugog, ali da nikada, nikada nećeš pripadati nikome osim njemu.
Na način na koji znaš da ti je, jebiga, suđeno da budeš njegova čak i kada on nije tvoj.
Njegove oči sreću moje preko puta sobe.
I to je kao vatromet.
Uvek je vatromet sa njim.
Nešto mi se stegne u stomaku, onaj osećaj kad padaš u snu i naglo se probudiš, samo što se ja nikada ne budim iz ovog.
Podignem ruku, pozivam ga prstima.
On podiže obrvu.
Ja radim isto.
Nema načina da ovo ne uradi. Nema šanse da ostane tamo gde jeste, pored nje, iako bi to bilo razumno, iako bi to bilo ono što bi neko normalan uradio.
Ali mi nismo normalni.
On i ja nikada nismo bili normalni.
Spušta čašu.
Ne skidam pogled s njega.
Kaže joj nešto, ali ja to ne vidim, jer ja gledam samo njega dok mi prilazi.
Bože, kako hoda.
Kao da mu sve pripada.
Kao da svet postoji samo kao scenografija za njega.
I možda i jeste.
Zaustavlja se ispred mene.
Spuštim pogled.
Manikir mi je odjednom neizmerno zanimljiv.
Ja:Hoću da plešem.
Podižem pogled ka njemu.
Njegove usne se jedva primetno krive u osmeh. Onaj osmeh.
Pruža ruku ka meni.
Ne pomeram se.
Ja:Zamoli me.
Anthony:Ne moram da te molim.
Prevrnem očima.
Ja:Lepo me zamoli.
On uzdahne, spušta pogled na moja usta, pa nazad na oči.
Anthony:Budi dobra devojka i ustani, Brianna.
Krv mi jurne u obraze.
U stomak.
U srce, koje udara tako jako da mi se čini da će me izdati, baš ovde, baš pred njim.
Anthony:Ako ne želiš moje ruke na sebi, ostani da sediš.
Uhvatim ga za ruku instinktivno.
I on me povuče.
Povuče.
Dobra reč.
Jer ne mogu jebeno da stojim.
Zna, i uživa u tome, u načinu na koji mi telo instinktivno traži njegovo, u načinu na koji se predajem i pre nego što shvatim da sam to uradila.
Pustim ga da me odvede na podijum.
Pustim ga da me obavije rukama, da mi dlanove spusti na leđa, da me privuče bliže sebi.
Povuče me bliže, s lakoćom, kao da sam napravljena da stanem tu—tačno u prostor između njegovih ruku, u ritam njegovog disanja, u gravitaciju njegovog postojanja.
I sve u meni klikne na mesto.
Kao da je ovo prirodan zakon, kao da je ovo jedini način na koji može da postoji svet.
S njim.
Njegove ruke stežu moj struk, prsti se usecaju u moju kožu čak i kroz tkaninu haljine. Povlači me, malim pokretima, dovoljno da znam da on vodi.
Osećam njegov miris, onaj koji me godinama proganja, koji osećam i u snovima, koji mi se zalepi za kožu čak i kad on nije tu.
Podižem pogled.
Gledam u njegove oči.
U te boje jeseni, meda, lešnika, u te oči koje su uvek bile moje, čak i kad nisu bile.
Gledam liniju njegovih usana.
Pitam se ko ih je ljubio nakon mene.
Da li su znale da i dalje imaju moj ukus?
Da li su osećale nas?
Ja:Crvena nije tvoja boja.
Kažem, glasom koji zvuči previše sigurno, previše neustrašivo za nekoga ko upravo gubi bitku sa sopstvenim telom, sa sopstvenim srcem, sa sopstvenom jebenošću da ga voli više nego što je pametno.
On se osmehuje.
Jedan ugao njegovih usana podigne se pre drugog.
Anthony:Ne.
Kaže tiho.
Anthony:Oduvek sam mislio da smeđa bolje stoji obavijena oko mojih prstiju.
Kaže, a ja ne znam da li ću prvo da se nasmejem ili da ga ošamarim.
Ja:Ja sam mislila da si oduvek izgledao bolje na kolenjima, pa šta?
Osmehne se.
Anthony:Zanimljivo.
Promrmlja, svetlo mu se preliva u očima dok gleda u mene.
Anthony:Jer i ja volim da te gledam iz te perspektive.
I ne znam da li sam uopšte disala kroz ovu razmenu, ali znam da nemam ništa pametno da kažem nazad, ništa što bi moglo pobediti u igri u kojoj on uvek vodi, ništa što ne bi zvučalo kao poraz ili predaja, i zato samo puštam da me povuče kroz plesni podijum, puštam da mi telo "sanja" kroz dodir njegovih ruku, puštam da mi gravitacija njegove blizine diktira svaki pokret, jer sa njim to uvek tako ide – ili si zarobljen, ili lebdiš, ali nikada nisi slobodan.
Ruke su mu na mom struku, čvrste, sigurne, previše poznate, previše moje, iako nikada nisu bile samo moje, i znam, u trenutku kada me povuče bliže, kada se njegovo telo poravna s mojim, kada mi dahom okrzne obraz, da je ovo ono od čega nikada neću pobeći, ono što ću uvek zvati prokletstvom i utehom u isto vreme.
Ni ne primećujem kada jedna pesma završi i počne druga. I onda još jedna. I još jedna.
Ne pričamo mnogo. Mislim da smo previše zauzeti time da ne kažemo nešto što bi moglo uništiti trenutak. Trudimo se da ne skliznemo sa ivice koju tako pažljivo balansiramo, da ne prizovemo reči koje bi nas razorile, i možda, samo možda, ako ćutimo dovoljno dugo, ako ostanemo ovde, u ovom krhkom, treperavom prostoru između rečenica, ovog puta nećemo slomiti jedno drugo.
A ako bih mogla da zaustavim vreme?
Ako bih mogla da učinim da ovo traje samo malo duže?
Zato što već osećam kako mi klizi kroz prste, već osećam kako nam se dobra stvar ponovo otima, kako beži, kako se provlači kroz pukotine koje smo ostavili nepopunjene, kroz nesigurnosti koje smo jedno drugom iskopali.
Koliko pesama smo već otplesali?
Četiri? Pet?
Jedva imam vremena da o tome razmislim pre nego što se pred nama stvori neko.
Xx:Mogu li da dobijem ovaj ples?
Pita s onom vrstom samopouzdanja koje je isključivo rezervisano za muškarce koji nisu navikli da im se govori ne.
Anthony se ne pomera.
Ne popušta stisak oko mog struka.
Ne gleda ga, čak ni na sekund.
Anthony:Ne.
Kaže jednostavno.
Anthony:Ali možeš da se pokažeš korisnim i doneseš mi piće.
Xx:Ja nisam konobar.
Muškarac odvrati, a iritacija mu se uvlači u glas.
Anthony napokon podigne pogled, voli da gleda kako ljudi gube ravnotežu pred njim.
Anthony:Izgledaš kao neko ko bi bio dobar u primanju naređenja.
Odgovori hladno, dok me i dalje lagano vodi u ritmu muzike.
Muškarac prekrsti ruke preko grudi.
Xx:Ne veruješ joj da donese sopstvene odluke?
Anthony:Ja samo donosim svoje.
Anthony uzvrati, glasa ravnodušnog.
Anthony:Ako mi ne donosiš piće, onda zašto, dođavola, još uvek stojiš ovde i trošiš mi vreme?
Ja:Zvučiš kao kreten.
Kažem, i stvar je u tome—zvuči tako. Uvek zvuči tako.
Oštri rubovi njegovih reči dizajnirani su da seku, cela njegova pojava obavijena je tim vazduhom ravnodušnosti, kao da mu ni u jednom trenutku nije palo na pamet da bi mogao da se potrudi da bude dopadljiv. Čak i da je hteo.
Anthony:Nisam pokušavao da mu se dopadnem.
Kaže, i naravno da nije. Nikada ne pokušava.
Ja:Ne. Ti to zapravo izbegavaš.
Kažem, jer je to istina. On ne samo da se ne trudi—on aktivno beži od same mogućnosti, od same ideje da bude shvaćen, da bude bilo šta osim zagonetke obavijene njegovim zidovima, umotane u onu vrstu lepote od koje ne možeš da skreneš pogled, čak i kada bi trebalo.
Anthony:Zar stvarno?
Pita, naginjući glavu.
I pre nego što uspem da odgovorim, on me zavrti.
Nemam vremena ni da udahnem pre nego što me povuče nazad, pre nego što me udari telom o svoje, pre nego što mi se ruke nađu na njegovim grudima, a njegove se još uvek stežu oko mene, kao da sam nešto što se čuva, što pripada.
I stvar je u tome što mu dozvolim.
Jer naravno da dozvolim.
Jer to smo mi. Konstantno guranje i povlačenje. Niz pokreta koji ne zahtevaju vežbu jer ih izvodimo godinama, životima, zauvek.
Anthony:Ipak sam se tebi dopao.
Kaže, i ne bi trebalo da zvuči kao smrtna presuda, ali zvuči.
Ne bi trebalo da zvuči kao nešto neizbežno, kao nešto nepovratno, kao nešto u šta nikada nisam ni imala izbor. Ali zvuči.
Više od svidjanja, zapravo. Sviđanje bi bilo milost.
Sviđanje bi bilo ljubazno. Sviđanje ne bi bilo zamka, ne bi bilo bolest, ne bi bilo nešto što se ukopalo toliko duboko u mene da više ne mogu da kažem gde se ja završavam, a gde on počinje.
Sviđanje bi bilo jednostavno.
Mogla sam da odem od sviđanja.
Mogla sam da sedim preko puta njega na nekoj žurci godinama od sada, netaknuta.
Ali ne. Ne, ja sam ga volela.
Volela sam ga na način koji je značio da preživljavanje nikada nije bila opcija, na način koji je značio da je jedini izlaz bio kroz njega.
Kroz svaku oštru reč, kroz svaki trenutak kada je odlučio da sam njegova i zatim odlučio da ga nije briga što je on moj.
Bilo bi divno da mi se samo sviđao.
Da nisam želela da njegovo ime urezujem u zidove svog života, da nisam osećala svaki otkucaj srca kao da je vezan za ritam njegovih koraka, da se nisam budila i posezala za njim kao da ga je moje telo naučilo istim načinom kao i disanje. Bilo bi lakše otići da mi se samo sviđao.
Ali nije.