Ljubav na daskama

Deveti deo

Stajao sam čekajući da mi kaže nešto, pošto sam znao da ona ne može da odoli da mi ne uzvrati. Zagledao sam se u njene pune usne koje je neprimetno grickala, bila je kao neko dete dok je lutala pogledom, vešto izbegavajući moj koji je skenirao. 

"Dobro, baš lepo ako je brod tvoj!" Rekla je pokušavajući da se provuče kroz vrata bez da me dodirne.

"U redu je bujice, izvoli udji." Pomerio se sam se i krenuo gore, da saznam odakle sad pa ova ovde.

"Ne zovi me tako!" Razdrala se dok je glasno zalupila vratima.

Otišao sam do mornara koji su mi objasnili šta se desilo, izgleda da me nije slagala.

"Izvinite, brzo ćemo stići. Nadamo se da nije problem." Rekao mi je jedan.

Klimnuo sam glavom dok sam palio cigaretu. Nisam bio pušač, ali ponekad su me jednostavno svrbeli prsti i morao sam da zapalim poneku. Rodzer mi se ubrzo pridružio i zajedno smo neobavezno ćaskali o nekim nebitnim temama, sve dok ona nije došla.

Čuo sam glasove koji se približavaju i taman kad sam želeo da se okrenem, Rodzer se oglasio.

"Ko je ovo?" Upitao me je sa širokim osmehom na licu.

"Nije to što misliš odmah da ti kažem." Uzeo sam još jedan cim, dok sam gledao ka moru.

"Okej ako ti tako kažeš." Ustao je okrenuvši polako krenuvši ka njoj.

"Hej devojko! Hej! Dodji!" Glasno se razdrao pokazujući Florence da dodje. Sranje! Zar mora u sve da se meša? Ponekad bih stvarno mogao da ga podsetim da je on običan radnik, ne član porodice. Ugasio sam cigaretu dok sam ih gledao kako se rukuju, sigurno ga je zavarala svojom maskom andjela koju nosi, dok je ne upoznaš. Smeškali su se i u jednom trenutku, pogledi su nam se susreli. Okrenula je glavu ka meni i posmatrala me je dok su pričali, kao da me pominju.

U jednom trenutku Rodzer uzima i maše mi da im se pridružim, što sam jedva uradio, čisto da ne posumnja nešto, ne bih mogao da ga slušam. Nabacio sam neki kiseli osmeh dok sam stajao pored, ne slušajući o čemu pričaju.

"I ti se takmičiš? Pa to je sjajno! Vidiš, ne znam da li si znala, ali i Luke je bio prošlogodišnji pobednik, jel tako Luke?"

Trgao sam se na pomen mog imena.

"Aha, tako je." Potvrdio sam, ni sam ne znam šta.

"Mogla bi da se prijaviš ove godine." Rekao je Florence, dok sam se ja uključivao u razgovor.

"Da se prijavi za šta?" Prekinuo sam je, ne dopustivši joj da odgovori. Šta je to toliko povezano sa mnom?

"Za takmičenje u surfovanju, održaće se i ove godine. Florence je izvrstan surfer, vidiš, nisi samo ti prvak i ona je bila u Australiji dok se nije preselila ovde!" Rekao mi je Rodzer dok je Florence pocrvenela od tolikog hvalisanja. 

Ostao sam zabezeknut. Ona? Takmičenje za surfovanje? Nema šanse. Zar će se i tu umešati? Može li onda da se kloni mojih stvari!? 

"To je super, ali ipak konkurencija je prevelika, nisam sigurna da bi to ona mogla da izdrži." Rekao sam gledajući kako Rodzerov smešak nestaje. I pre nego što je uspeo nešto da kaže, ovaj put se ona umešala, očigledno uvredjena.

"Super! Jedva čekam da se prijavim! Kog datuma je takmičenje?" Veselo je rekla očigledno pokušavajući da me iznervira, što joj je išlo za rukom. Nisam planirao da se takmičim sa amaterom koji nema pojma o surfovanju, pogotovov ako je to ona.

"Tek je 15 avgusta." Rekao je Rodzer, zahvalan što nije odustala i pored mojih grubih reči. Nisam mislio ništa loše, samo sam rekao istinu. Konkurencija je veoma opasna i ni jedna devojka se ne takmiči. Takva su pravila, samo što Rodzer očigledno ne zna.

"Odlično! Taman da se Luke spremi, bilo bi sramota ako izgubi od devojke." Veselo mi je uzvratila. Rodzer je osetio tenziju izmedju nas, pa se pravio kao da radi nešto sa onim jastozima od malopre. 

Dok niko nije gledao, stegao sam je za ruku na šta je ona ispustila krik. 

"Nemoj da se mešaš tamo gde ti nije mesto, jel ti to jasno? Nećeš učestvovati na tim igricama i ako treba sam ću se pobrinuti da to bude kako sam ja rekao." Upozorio sam je gledajući je direktno u oči, dok sam osećao kako drhti ispod mene. Nisam popuštao dok se ne uverim da je shvatila. 

U trenutku, njene oči poprimaju neki skroz drugačiji sjaj, kao da je odjednom postala hrabra.

"Nemoj više nikada da mi pretiš!" Rekla je drhtavim glasom dok se izmigoljila iz mog stiska. Delovala je kao da će da zaplače svakog trenutka. Čoveče! Mogao sam ovo mnogo bolje da uradim. 

Besno me je pogledala i vratila se na stolicu od malopre, izbegavajući moj pogled. Nisam razumeo tu devojku. U jednom trenutku je hrabra i ničega se ne boji, a u drugom se trudi da ne zaplače od obične pretnje. 

Nisam želeo da uradim nešto glupo, pa sam otišao u sobu, zalupivši vratima, kao što je ona meni malopre uradila.