Sibir

• prolog

Dejan P.O.V. (sadašnjost)

Nisam siguran šta osećam.

Nisam siguran šta izaziva oluju u mojim grudima koju si nekada smirivala; niti sam siguran za čime je moja prokleta duša zapravo sve ovo vreme jurila. Da li za tobom ili pak tvojoj smrti.

Nisam siguran kada sam te to tačno izgubio - kada sam poslednji put pokušao da svojim grešnim rukama uhvatim tvoje. Rukama, koje su samo znale da ubijaju, rukama koje su otišle pogrešnim putem i oskrnavile tvoju nežnost.

Ne sećam se kada sam poslednji put mogao da pogledam u tvoje oči i... kroz njih vidim onu devojku koja je vremenom klonula, nestala u magli i izgubila se u kijametu mojih nepromišljenih reči. Ne sećam se labilnosti koja se u tvom srcu stvorila zbog mene.

Ne sećam se kada si tačno iščupala svoje sitno srce, jedne nežne srne, pa ga potom dala meni u naručje da ga osakatim.

Ne sećam te se.

Ne sećam se tebe, ali te jedva osećam pod vrhovima prstiju, na grudima... pod nogama kojima sam smrskao i zgnječio tvoje snove.

Jedva te osećam i plašim se da jednog dana više neću osetiti varku kako mi tvoje hladne ruke sleću na grudi i pružaju se do moje ključne kosti.

Plašim se da ćeš nestati, iako je taj košmar odavno postao realnost.

Uvek sam ti pričao da se ne plašim ničega i da gledam smrt u oči u svakoj svojoj borbi, ali pogrešio sam onda kada sam mislio da u tebi vidim sreću - zapravo sam gledao u mrtvu devojku koja šeta oko mene.

Odavno si iščezla, moja draga. Davno si potonula sa suncem niz padine i kanjone, davno si poslednji put istinski bila živa.

Davno je prošao moj poslednji voz, poslednja prilika, kada sam mogao da otvorim usne i kroz njih izustim da te volim.

Trebao sam da brojim sve tvoje suze i brišem ih na vreme, a sada si samo razlog zašto sam ostao bezdušan.

Izgubio sam te zauvek i večno ću poricati da te više nema u ovom gradu, iz kog sam te i sam isterao.

Tako si sebično i kukavički otišla i dozvolila mi da te uništim do poslednjeg daha.

Prokleta bila, a ja ću te nositi na duši ostatak života. Prokleta bila i ti i prvi sneg koji si priželjkivala da vidiš, i nebo sa kojeg se sada rasipaš bela poput Sibira.

Ne znam šta osećam, ali znam da bih velikodušno odrubio sebi glavu sa ramena ako bi ti to vratilo život koji sam ti ukrao.

Komeša mi se ceo život na grudima i pritiska mi srce koje se bori da ne popuca od tuge za tobom.

Dok mi se pahulje u miru tope na promrzloj, ispucaloj koži ruku, ja stežem iste te šake u pesnice - to su ruke čoveka koji je izbio sve varnice života iz tebe.

U mojim očima je more suza koje tiho stoji i ne pomera se, ne padaju njegovi talasi niz moje blede obraze, već samo mute pogled neiskrenih očiju.

Jače grizem i stežem svoju vilicu ne bih li ispustio jecaj, ne bih li dozvolio bolu i patnji da izbiju iz mene i projure niz ove ulice, u koje sramno i beživotno gledam.

Drhtim, tresem se ali ne od hladnoće, jer nisi mi ti sledila u telu sve što mi je preostalo, već su me sledili strah i nemoć koje osećam od kad nisi tu da te kvarim.

Bez tebe sam niko i ništa, opet samo gadne misli i osećanja sa kojima ne mogu da se izborim sam, nisam sposoban bez tebe za tako nešto.

Onda kada me napušta stabilnost u nogama, ja tiho i potišteno udaram kolenima o zaleđeni beton, i tada iz mojih očiju padaju prve suze za tobom. Prave skoro nevidljive rupe u snegu. Mokro mi je odelo, a kvasim suzama obraze i rukama udaram po betonu ispuštajući poslednji krik za tobom.

Vrištim iz sve preostale snage i dopuštam da jecam za tebe, kao da ćeš čuti moje dozivanje i da ćeš se pojaviti ponovo ispred mene.

Pesnice su mi krvave, sneg pod mojom senkom je krvav i sada već topao iako bih od svega više voleo da je i tvoje srce zagrejano.

a/n

Odlučila sam da vratim prolog, s time što sam mu dodala neke male prepravke i par rečenica.
Izvinjavam se što se toliko dugo čekalo da počnem... nažalost dečko sa kojim sam radila na ovom "projektu" je odlučio da odustane pa će poglavlja sporije izlaziti.
Prvo poglavlje je u pripremi, verovatno ga izbacujem do kraja dana.
Nadam se da će vam se svideti i da mi ne zamerate. :*

— zloslutnica♡